Prosvetni glasnik

314

НАУКА И

НАСТАВА

вечјем — нарочито за време детињства, па с тога бапт детињство не сме и не може бити без извесних количина масти. Телесне топлоте сразмерно дете више производи, па је више и губи; оно треба њу и за подржавање живље радње у телу: па ако му тога ради не пружимо масти у оној количини, која би могла дати онај број топлотних јединица, онда, наравно, може доћи до прилика, да се физиолошки ред у томе иравцу поремети. Истина је, да маст у свима тим улогама могу заменити и угљеп-хидрати (иа и беланчевина), али еФекат те замене далеко заостаје иза дејства саме масти у томе правцу, и односи се као 4'1 :9'3. Другим речима: да у телу изведемо исту меру виталне енергије — тоилоте и снаге — треба да заменимо сваких 4 '1 гр. масти са 9'3 гр. угљенхидрата (или белапчевиие). За прво време детињства је то већ с тога немогућно, што је детињи апарат за варење и исхрану за такву замену сасвим неподесан, а и у каснијем добу детињства има много прилика, где се та замена без муке не може извести. Тако н. пр. ири јакој зими не би ни одрасло чељаде, а камо ли дете, могло ласно надокнадити онолики губитак телесне топлоте (калорпја), ако с храном не би у тело уносило масти, него би тај' губитак хтело мскључиво да подмири угљен-хидратима (или чак беланчевином). За то северни народи троше у храни много више масти (рибља уља, лоја, масла, сланипе и т. д.) него јужни, и за то људи масна јела траже више и подносе боље зими него лети. Исто тако лакше је при тешком, напорном раду, дакле нри великој потрошњи механичке снаге, ту потрошњу подмирити храном, у којој има довољно масти, него угљен-хидратима или беланчевином. За то радници боље издрже и најтеже нослове о хлебу без меса — само ако уз то имају довољно сланине. И угљен-хидрати имају значаја у иравилној исхрани деце, али сувишак њихов за то доба не вреди много. Истина је, да и угљенхидрати имају велику улогу у извођењу виталне енергије, а нарочито механичке снаге, и да су за (одрасло) тело готово опо исто што је камени угаљ при раду парних машина; истина је, да они донекле могу сачувати од распадања и потрошње баш и белаичевину и маст самога тела, да, дакле, у неколико одржавају и сам састав телесног ткива: али ипак за то пису у стању, да у свему замене беланчевину. Замењују маст, кад дође до не-

воље, па п онда у врло неповољним размерама — у односу као 4'1 : 9 - 3. Ма колико их, дакле, дете у себе примало и асимиловало, њима неће никад иотпунце н правилно подмирити све своје потребе, него ће му увек оставпти неког деФицита. Поред тога ће својом великом масом п огромном запремином теретити органе за варење и исхрану. За то н. нр. и јесу деца, која се искључиво хране храном, богатом угљен-хидратпма, а оскудном у беланчевини иди масти (н. пр. кромпиром) донекле пуна и округла, крупна и тешка и т. д., али су поред свега тога ретко кад румена, једра, чврста, жива и енергична. Махом су бледа, подбухла, трома, пуиава, прегојена, малокрнна и према болестима јако осетљива, па баш но гдекада и болесна, крастава, мицињава, шкроФулава и т. д. Ирема свему овом аостоји озбиљна оиасност ио даљи развитак наше школске деце у жичком и студеничком срезу, ако се доиста докаже, да је састав ■њихове хране такав, како га представљају ови подаци. Још веће је онасности с те стране, ако се нађу исте такве прилике и по другим крајевима паше отацбине!' У том случају морали бисмо се у брзо решити на овај или онај корак, да тој опасности што нре на пут станемо. Питање, шта би код нас ваљало иротив те оиасности иредузимати, могло би се решити на више начина. Начелно треба се постарати, да наша итколска деца, која се не хране код куће, него у школи, добивају храну, која нема онаквих недостатака и мана, као што их пађосмо ио податцима из жичког и студепичког среза. Пре свега и најодсудније се морамо постарати, како ће школска деца, која се хране у школи, доћи до такве хране, у којој је више беланчевине и масти, а мање угљен-хидрата него у овој, о којој смо по скупљеним иодатцима реФерисали. У кратко: да дођу до хране, која посвоме саставу иотпуно одговара потребама дечјег тела. То раде сви културни народи, гдегод је прилике и потребе, да се деци у начину исхране бар колико-толико помогне. Тако н. пр. у великим светским градовима постоји уређење, да деца сиромашиих, већипом Фабричких, радника добијаву заједнички храну у самој школи, 1 На сличне ирилике наишао сам јесенас у манастиру Манасији. Приликом додаска И>. В. Пр. г. Митроколита Пнокентија у тај мапастир Оило је таио и учитеља околних школа с ђацима. Деца су у својим торбидама носила своје оброке за цео дач, и ја сам их прегледао. Са врло малим ј изузетком ништа друго нисам нашао него мамаљуге и ироје I — кад више, кад мање, али махом лоше врсте.