Prosvetni glasnik

316

наука и настава

Истина је, да има довољно узрока, зашто је те врсте хране у Србпји сада мање, него нгго је беше од пре, али ипак нема основана разлога, за што је не би било бар толико, да се макар само деца њоме прехрањују, одржавају п дижу. Где нпкако нема нн једне врсте храгтс из животињског царства, или где народ строго пости, те и деци ту врсту хране — сем рпбе, рака и т. д. — забрањује, могле бп нам беланчевину памиривати неке врсте биљне хране, које су њом богате. Тако н. пр. сва варива (легумипоза) редом — дакле пасуљ (грах), грашак, сочиво (лећа), боб и т. д. — имају поред угљен-хидрата сразмерно толико беланчевине (легумина), да се сматрају „као хлеб и месо уједно". За невољу би, дакле, и варива — нарочито у облику папула и тучапика могла послужити као (истина тежа) храна за децу, која би им подмиривала Физиолошку нотребу у беланчевини. Па најиосле и печурке су једна врста биљне хране, у којој је сразмерпо мпого (ма и лошије) беланчевине, на би се и оне могле за тај посао употребити. Зашто се код нас тако мало варива производи, те као храна употрзбљује, не бих умео разлога наћи, али морам рећн, да је то велика штета. Печурке се, истина, с варивом не могу мерити већ и с тога, што имају сличмости о отровпим (лудим) гљивама, суродицом својом, па су с те стране опасне, али разумно одабиране оиет су добра храна. У име накнаде за потребну количину масти служи нам у мпогим приликама већ и само месо. Нарочито се у томе одликује свињско, али је у нашем народу исто тако на гласу и дебело месо овиујско. Сем меса даје врло много масти само лој и сланина, на онда прераде од њих. И рибље и рачје месо може да буде масно и нретило, па да пам поред беланчевипе намири и маст. Од белога смока даје много масти младо и топљено масло, кајмак и скоруп, а баш те врсте хране најбоље годе дечјем добу. Из биљнога царства имамо као представнике масти маслине и уље (зејтин) од њих, па опда неке плодове, као што су ораси, лешњици, бадеми и т. д. Маслине и зејтин од њих су страни производи и за нашег сељака махом скупи, али оних других нлодова могла би готово свака кућа имати, да бар децу њима намирује. И за угљен-хидрате могли бисмо се код деце боље ностарати — не толико по коли-

чини, колико по врсти и квалитету. Као представнпка угљен-хидрата не би школска деца морала искључиво јести само хлеб — и то још проју илн мамаљугу (качамак), — него бисмо пм уз умерене количине хлеба могли — ма и ио мало — нридодавати других, бољих врста хране из те групе. Зна се н. пр. по физиолошким оиитима, да се од свих угљен-хидрата шећер најбрже у желуцу варн, а у телу најбоље асимилише. Раствара се ласно већ .и у обичиој води, а камо ли неће у пљувачци и у желудачном соку: не мора се, дакле, као оно скроб, тек дејством иљувачке у декстрин и шећер претворити, па то му је веома добра страна — нарочито при исхрани деце. Зато и јесте шећер једини иредставник угљен-хидрата у човечјој храни првога доба-—у млеку — и за то му је и кус такав, да њиме децу мами. С тога бисмо му и ми могли обраћати више нажње, те га снремати нашој деци у оброке. Истина је, да деца у томе хоће да претерују; истина је, да би купован шећер и шећерџијска роба била скупа и шкодљива храиа, али нико на ту врсту хране и не мисли, него на сасвим друге изворе шећеру, којих и код нас има. Сваки ће признати, да је у Србији мало крајева, где не би пи нчеле могле напредовати, ни воћке успевати, па ето онда богатих врела нрирородном шећеру, а тај је баш за исхрану много бољи него вештачки и прерађени. Ако бисмо, дакле, за оброке наше школске деце спремили, сачували и расподелили неку извесну количину меда, свежег или сухог воћа, калотина, туршије и т. д. нарочито од шљива, јабука, крушака, трешања, вишања и т. д.; ако бисмо од појединих плодова — особито од наших прекрасних шљива, па онда од кајсија, бресака, грожђа ит. д.зиали за оставу спремити пекмеза, маџуна, моста, бестиља и других присмочица, које су још богатије шећером него и сами плодови: — онда би наша школска деца много боље нролазила. Не би потребну колпчину угљенхидрата морала вадити искључиво из проје и мамаљуге или које друге врсге лошијега хлеба; не би мучила своје слабе и нежне органе за варење оноликим масама хране: него би велики део те иотребе могла подмирити најлакше и на начин, који најбоље одговара дечјем укусу и иравим физиолошким потребама. Све ово што мало час изложих, могло би се извести већ и сада, док се још сељачка деца у школи прехрањују на начин, како смо