Prosvetni glasnik

440

НАУКЛ И

НАСТАВА

је поносити се тиме како ваши ученици радо иснуњавају ваше жеље, што значи да они већ знају за „часну обавезу", него ли стећи уверење да је страх од казне једиии раздог који ученике уздржава те ваше жеље не нреступају. Слено поверење треба свакојако разликовати од веровања на част онима који се нису показали тога недостојни. 42. Греши ко прописује одвеЂ многа правила. — Неки учитељи пронишу тако много иравила да их се после ни сами не сећају. Са свим је опда природно да ће их и њихови ученици заборавнти те се о њих и грешити и ако то ие би желели. Галсење закона треба да се сматра као најозбиљнија грешка. Ученици, који би повреду закона сматрали као какву ситницу, не би никад били добри грађани. А они ће морати доћи до такпог закључка ако је учитељ поставио толико правила да и сам заборави да казни онога ко их прекорачи, или ако су му та правила тако безначајна да ни самој деци не могу да улнју поштовања према њима. Правила треба да су кратка али одсечна и да ночнњу са „Сваки ученик мора" илн „Нмко не сме". У правилима треба да су општа начела и да свако има у себи читаву гомилу појединих одредаба. Правила до ситница не треба ни написати ни штампати. Никакво нравило не треба ни прописати докле га каква иогрешка дечја не. изазове. Забрана ће и показати ученицима да су нешто урадили што не треба да чине. Школска правила ученици треба да науче оиако као што уче и све друго : да сами осете иотребу њнхову, и кад их паучи да их одмах и врше. Јер ће они и најбоље научити и најсавесније вршити не она правпла која им се кажу, или су им иаписана, или штампана, него она која сами редовно и врше, под руковођењем својега мудрог учитеља. Утврђена нравила треба ученицима и објаснити, како би и сами увидели да су одиста оправдана. Штавише, разборит ће учитељ чак допустити својим ученицима да му и опи помогпу да се правила проппшу. Ну док на једној страни учитељ овако утврди школска правила за своје ученике, штојемогућно мања и збијенија, дотле На другој страни не сме иропустити а да им јасно не обележи дужности једних према другим, и заједничке према школи, и да пм нотпуио не објасни нрироду и носледице кривица које би учиаили. Нарочито ће се постарати да деци буде јасио како је код свесне, намерне повреде правила право зло не у томе што је повређена школска дисциплина, него у томе што су

носледпце таквог ноступања опаке, јер слабе вољу и савесност у кривца. 43. Греши ко у школи виче кад говори. Можда ни једна грешка не умори тако јако учитеља и не помогне да се неред по разреду прошири као ова. Деца брзо престану слушати учитеља који говорп јаким и високим гласом. И није никакво чудо што је то тако. Висок глас одмах ностаје лонотон и изгуби моћ да одржава пажњу и ред. Јак говор је двојако пггетан по разред: а. паводи децу да се н она разговарају високим и крештавим гласом и да се навикну да говоре и читају усиљено и неприродно. На| тај начин њихов глас губи своју љупкост а с њом и половииу утицаја. „Викање је увек опоро, а тпх глас је отмен", вели Емерсон. б. дражи живце дечје те им тако не да да буду мирна и иажљива. Воље је да је глас учитељев испод обичне висине него ли изнад ње, и да га у школи употребљава с умереном снагом. Такав је глас од много јачег утицаја него висок и јак глас, и несравњено ће више имати у себи моћи за стварање добре дисциплине. Деца ће брже и учити, ако им учитељ говори тихим, обичним говорним тоном. Ваља при том још имати на уму да слаб глас није исто што и лепо владање гласом. Слабост гласа је често само израз слабости телесне или карактерне; а подесне модулације гласа на против стварају утисак да говорник скроз познаје себе и своју околину и да има велику количину резервне снаге, готове за сваки случај. Одлучност и оштрина није једно исто. 44. Греши ко гони децу да седе мирно у истом положају ма и само пола часа.— Добро је оно што се тражи да сви ученицп, док су у школи на једном послу, подједнако седе. Не треба им ни један минут допустити да седе ружно и онако како ће им здрављу шкодити. Учитељ не може у том ногледу бити сувише обазрпв и у ситницама, само мора назити да дете никад не буде одвећ дуго у једном истом положају. Ово нарочито вреди за малу децу, чије кости још нису шчврсле. Дечји мишићи се уморе кад морају ма у ком положају дуже да одрже тежину тела, и ако ову тежину још носе гипке кости, то ће се оне савити и променити свој природни облик. Паметан учитељ неће никад ни покушавати да сузбије ону прпродну ашвахност у мање деце, него ће само гледати да јој да одушке. А ово се ничим не може тако лепо постићи као каквим ла-