Prosvetni glasnik

ПРОСВВТНИ ГЛАСНПК

одвела прстежном цењењу деде мушкога рода. Читамо, да ратничко пдеме Чпчимека мушкарде јако милује, те их сами очеви васинтавају, док за шћернма ништа не маре и мрзе их. Панхови, када жена роди ирво дете женско, одмах га убнју и све дотле тако чине, док се не роди мушкарац. То је очевидан доказ, како дају мушкарцима првенство н како жеља, да се добије пре мушкарац но девојче води шш убијању девојчица или бар презирању и лошем поступању наспрам њпх. Из тих разлога та се тежња одржавала још и на многим вишим ступњевима напретка, као што то нотврђује н Херодот, наводећи, како се сваки Персијанац поносио бројем својих сииова и како је владалац сваке године давао награду ономе, ко му доведе највише синова. Јамачно је ту доста прппомогао и социјалнп разлог, који се придружио првоме, да је мушкој деци давао првенство пред женском. Други разлог јачем цењењу синова: „ осгавити осветнике према непрпјателЈу" — јесте у исто доба онај разлог, којп има голему важност код свију раса, како у варварском тако и у полуцивилизованом стању. Света дужност крвне освете, једна од најпречих дужности човечјих у опште, одржава се све дотле, док друштва претежно остају ратоборна. Она буди веома жнву тежњу за мушким потомком, који ће се осветити онима, који су преминуломе учиннли неправду. Тај завет, који нде с колена на колено, кога находимо и у најновијнм временима, па и код самих хришћана , вазда је дизао цену синовима, ограничавајући круће поступање наспрам њих, докле женска деца, на жалост, не знађаху за ту милошту, откуда се развијаху и даље разлике у вредности рода и њихови односа. Поштовање предака даје још један разлог за истицање мушкога иотомства. Опо тражи од свакога човека да прпнесе жртве на гробу својих предака п претпоставља, да ће и он то исто очекивати и тражити од свога еина. Учини тога мотива показују се у наше доба веома очевидно код- Кинеза, где се смрт једипца сина необично жали из тога узрока, што нема кога да на гробовима родитеља чини помен. Тиме је образложена она жива жеља имати сина, као и то, што муж издржава конкубину, када не добије сина у брачпоме животу. Многе слике и ликовп по зидовнма и хартијама египатским, као и друга слична сведочанства асирска, доказују: да су помеп родитељима вршили само мушкн потомцп. А код свнју асирских народа — било Хинда, Грка или Римљана — шћерима не беше признавата слособност за такве обреде. Ми впдимо, да је развијенија Форма првобитне вере, па ма у извесном правцу и појачавала детињу потчињеност, била у исто доба и подстрек извесне родитељске бриге, но то је, дабогме, било само према синовима, а пе и према шћернма. У кратко рече-но, однос дораслих наспрам деце, који је код људи у своме почетку био у свему сличан ономе код животиња, почео је добивати више Форме истом под утицајем разних захтева, који су у толико