Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

59

1848. години, која је готово у целој Европи протекла бурно, поклоњено је доста нажње, ма да ипак недовољно. Морам поменути, да се с мало пажње, знања н еимпатнје дотакло и Словена у Маџарској буни. „Српске, хрватске, румунске надионалне идеје", вели, „биле су снови мање образованих и полуобразованих, без разумевања и одјска у широким слојевима народа, који се, у колико му надионална идеја није била нзраз вековне мржње спрам угарскога племства и немачких газда, на команду својих духовника борпо за бечкога цара"... — Ове очигледне мржње спрам Словена дотаћп ћу се и доцније. После чисто историјскога дела ирвога одељка дотакло се првих изложаба, ФотограФије, хемије, Фнзике, музнке, стенограФије н т. д. Друштвене науке опет су забачене. Други одељак почиње 1852. год., од владе Наполеона III, а завршава се индијским немирима шездесетих година. Доста је места дато говору о Источном Питању, рату између Турске и Русије и Италије. У научном делу овога одсека озбиљно је пропраћена теорија постања, с освртом на доба нре Дарвина, на самога Дарвина и његове последнике, а на крају је опет, по уобпчајену реду, проговорено о напрецима појединих научних грана. Почетак трећега одељка (1862.—71.), обележен је, у главном, нешто мало ранијом променем на немачком престолу и доласком принца Виљема (7. окт. 1858. год.), променом „која је била од значаја за целу средњу Европу" (II, 289. стр.). У септембру исте године позван је п Бизмарк у Берлин, а од тада настаје доба његова рада и успеха. — Ириличан део ове партије чини говор о Роаском Нитању н његову решењу у Америцн. Уа овим се Кремер дотиче Пољске, чију пропаст помиње у дваестак редова, краја немачкога савеза, рата 1866. год., а опишрније немачко-Француског рата н оснивања новога царства. На крају књиге нреглед је духовног живота другога времена. Почиње се говором о поезији у Немачкој (Берне, Хајне), затим је на реду Аустрија (387.—354. стр.), па онда је и за Енглеску и Француску остављена по страна-две. Словенска књижевност збијена је у 23 редића иа крају, а ноименце поменути су: Јован Колар, Адам Мицкнјевић (и слика), Красински, Крашевеки, Жуковски, Грибоједов, Пушкин, Љермонтов (о њима но пола реда) и Каљцов. Овим се, ваљда, добило иростора, те је одмах за тим на 7 страна рад женскиња на литератури, где је често и најнезнатнија В1аи81гитр1 добила више и речи и иохвала од Пушкина. Слично је и у одсеку о глумицама, музичаркама, сликаркама и т. д. II у овом времену било је доста експедиција, о којима је прилично нроговорено, нарочито о оној која је пролазила кроз централну АФрику. На крају су краћи чланци о ископавањима (око Везува и 1867. око Боскореале), о крупнијим радовима (суецки канал), напрецима у електротехници, сликарству и пластпци, праву и, најзад, о ношти н телеграФу.