Prosvetni glasnik

1370

просввтнн гдасник

рода имадо да буде симболички представљено ослобођење од нренесене кривице. С бегством рекса сакрификула на комицијуму стоји можда тако исто. У грчкој религији налази се исти ритус једног симболичког бежања: он је свакако и ту један лустрацијони ритус. Сад је питање, како је дошао мит на то да стави Ромулов нестанак на тај празник ИошшФугије иди капротинских нона? У колико је стајало име и биће Ромулово у вези с тим празником? На жалост на то питање због дубоког мрака који лежи на најстаријој римској религији не може се више како треба одговорити. Може се рећи само толнко да мотив из кога је Ромул уплетен с култом Луперкалија, лежи за основу и његовом уплетању са сродним култом капротинских нона. Не може се порећи да је један Еипшз или Коти1из, био једно старинско биће римске религије, које је доцније ишчезло (као Сасиз, Саса, Сопзиз) и које се могло нејасно опазити још само у извесним сакралним старинама. И тако ће (по Швеглеровом убеђењу) убиство Ромулово (он је био исечен на комаде), које се десило тобоже на дан капротинских нона код козје баре, бити једна сакрална старина — и ако сад више необјашњива —, и оно свакако иочива на једном прастаром култусном обреду, који је доцније нестао или био погрешно разумеван. Обична, чудесна прича, по којој су седог Ромула огорчени сенатори у сред курије исекли на комаде, с додатком да су убијце крваве удове краљеве под тогама сакрили и тајно погребли, зацело је само рационалистичко тумачење старог култусног обреда и у том погледу треба их ставити на једну линију с познатим тумачењем курјачице која је задојила Ромула и Рема. Ова измеиа пак значења имала је запоследицу даље измене старе приче. Једно тако ужасно дело најбоље и најогорченије мржње, као што је било то убијство у крилу сената, морало је дабогме да буде и мотивисано. С тога је измишљено да је Ромулова влада напослетку постала деспотска и тешка; да је Ромул својом охолошћу и мрском помном одбио од себе духове; да је сенат запоставио, и да га је питао за савет само Форме ради, а често и никако; да је на пример, не питајући сенат, самовољно поделио међу трупе освојене земље и против сенатове воље Вејанима њихове таоце вратио; да је с новим грађанима охоло и презрнво поступао; да је самовласно вршио јурисдикцију; преступе свирепо кажњавао: и, напослетку, да је тим деспотским и силничким понашањем постао тако омрзнут да се из страха морао окружити . телесном стражом од три стотине наоружаних људи. 0 свем том стара прича не зна ништа, и наведено може да служи као доказ, како су мало римски историци били у забуни због узрочних спојника који су нм баш били потребни за њихов прагматизам. По старој причи, која се на пример налази у Енија, Ромул влада праведно и благо: њега после смрти жали његов народ као оца. II Цицерон још каже, сасвим противно горњим наводима, да Је Ромул у иотпуној сагласности са сенатом владао, и да кривице