Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

157

— 141; и хоћу хи дати вјеру тврду — 144; не ће ли се јунак иотурчити — 156; да т' хоћемо данас иотурчити — 164; врАи ћу те велика везира — 167; ако ли се иотгЈрчити не ћеш, џелат ће ти главу изгубити — 170—171; хоћу моју главу изгубити — 174; а нигда се аотурчити не ћу — 177; да му главу изгубити не ћеш — 186; хоћу ти га иремјерити благом — 188; и хоћу ти дати вјеру тврду — 191; не ће ли се љему додијати — 210: послушај ме, што ћу реКи тебе 228; своја ће му вјера омрзнути — 236; не ћеш ли га како иреварити — 245; нигда ти се иотурчити не ћу, нит' ћу моју вјеру иохулити, ни Христови закон изгубити, но сам радиј изгубити главу — 292—295; не може ми закон иоднијети — 303 ако ћеш ми дати вјеру тврду — 315. Али је, треба знати, ова песма из Бјелопавлића, а то су Врда, а не Црна Гора, где је чистији језик; затим, ово су све сама епска понављања, те се примери своде на најмањи број; и, најзад, нема примера за који би се могло показати да није из метричке невоље узето крајње — и. Међу тим, у наведеним примерима Горскога Вијенца има их који очито показују да се Владика намерно уклањао кусог инфинитивнога завршетка; тако, на пример, реченицу ни најест га, камо ли ирејести по склопу могао је песник куд и камо црногорскије казати да је написао ни најест га, а камо ли ирејест, али је он волео изоставити дисјунктивну копулу а а додати инфинитивно књижевно — и; за иримити од мене дарове, и ако је варваризам и провинцијализам, Владика га је, сигурно „за узети" књижевни облик, употребио на место доброг и лепога да иримите; грехота је о том и миелити, да није хтео књижевни облик употребити, добро би црногорски казао грехота је о тдме и мпслпт; на нос вам је иочела скакати црногорски би било на нос вије иочела искакат; и ш&ах реЛи: љуби Црногорце — и ш%ах реК е љуби Црногорце; познато из народних песама и што Ку ти дуљит лакрдију обрнуо је у и што ~Ку ти дуљити иричање; ко умије вама силести в'јенце — ко умије вама силест вијенце. Да је доиста Владика врло многе од ових инфинитива свесно употребио, хотећи писати књижевним језиком, тому је, као поручен, доказа у томе, што он у прозноме разговору својега дела није никад употребио крњи облик, него свуд и редовно онај потпуни; а то, свакојако, није чинио ни од какве невоље него од најбоље воље да пише добрим књижевним језиком. Ево и тих примера: не умијем, војвода, па је љепше оставити — 93 стр. — збори, оче, сви ћемо слушати колико те год воља, ако ћеш до поноћи — 119 стр. — издати се нећемо, ама треба да се утврдимо клетвом; здравији је посао. Куни, сердаре Вукота, ти е најбоље умјеш, а ми ћемо сви викати: амин — 128 стр. II. Глаголски облици и речи на — ао који си ме дао на свијету — 85; на Л.овћен сам вазда љетовао 145; сто путах сам гледао облаке — 147; ти издао пријед и послијед,