Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

171

Најзад, 15.) на 137—140 стр. III. год. лиета Караџића његов уредник, Тих. Р. Ђорђевић, навео је доСта потврда, али из крајева изван Црне Горе, да је Драшково и Обрадово причање о маштанију (1574—1614 ст.) узето из народнога иричања, а да неће бити књижевна позајмида из Гетеова Фауста, како се домишљао Д-р Ј. Скерллћ у 206. књизи Матичина Летописа. Свему томе ја мало имам да додам. А то је, да би требадо потражити у самој Црној Гори народно причање о томе, независно од онога што се прича по Горскоме Вијенцу. Али такву нроналаску ја никада не бих поверавао, јер се Горски Вијенац, од кад га је, и у колибама црногорским чита и слуша, радије него икаква нјесмарица. Ја се, на пример, опомињем из детињства да сам од чобана у Љешанској Нахији слушао где се прича о кокоту и о сламки, о грозду и о бритви, и о потоку и задигнутим „у пазар" рашама (сукњама); но много пре тога видео сам и слупгао Горски Вијенац, кад се писмени и неписмени, старо и младо, укућани и суседи, окупе око онога што чита, као оно што се гледа на сликама око гуслара. Дакле, ово чега се ја сећам и оно што ће, може бити, ко год ухватити и записати, ко може рећи да се није примило из Горскога Вијенца? У осталом, није се аи морало тако далеко путовати, у Германију и у Шумадију, да би се траг ухватио Владичину маштанију, кад је Владика заслужио да њему самом, ако не на његову браду а оно на његову јасну и гласну реч, поверујемо откуд и како је то маштаније дошло у његово најбоље књижевно дело, јер он у тутањ у њему није ништа казао. Владика, на име, каже на Обрадова уста: ја сам чуо од једнога ђеда, у Боку су једни доходили из Талије, или од куд друго, на наш пазар исти излазшш (1583—1586). Овим ја сам чуо од једнога ђеда Владика је вешто и срећно казао оно што би други, невешто, из плагијаторскога страха у напомени, или у какву предговору или поговору, казао да је „по народноме причању''. Слично овоме каже Владика још на шест места кад хоће да спомене народно причање (сад ми иаде на ум она арича, кад онога. из јаме вадише — 814—815; ка сватови пјани, што се ирича — 438; како су им неки од старијех оградили негђе воденицу — 830—831; али не знаш, рђа те не била, да су оно шћери Лазареве — 186 —187; а ево смо као они миши — 434.) Но не само то, него читаво Обрадово причање казује да је Владнка узео готов начин исказивања и реченични склоп из готовеприче: Погледајте онога кокота! 1гад погледај онога кокота, али шљеме за ногу потеже, кад онај час није него сламка! Другом викни: послушај, народе! свак ће сада грозд у руку имат, грозду ћете бритве принијети, ал' чувајте да вас јад не нађе, немој који грозда окинути! Докле свако за по грозд ухвати, принијеше бритве гроздовима; кад виђеше чудо невиђено, сваки себе за нос дохватио, догна (Гешетар, овако пишући, мисли да је ово аорист, а ја мислим није него I. глаг. придев догна) бритву до својега 12*