Prosvetni glasnik

414

ИРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

међу степске и шумске) — могао је пранарод живети и у једној и у другој области. Прелазне су области од велике вредности по културни развитак: лако се прелази од сточарства на ратарство (и обрнуто?). Најпре су стари Индојевропљани били сточари — доказе за то треба видети у У одељку — ну веома рапо већи део н>их поче просто и несавршено обрађивати земљу. Сличан појав деси се у исторпско доба у тим истим крајевима: док једна „скитска" племена — како прича Херодат — обрађиваху земљу, око Дњепрова ушћа (Еалипиди и Алазони), исто тако и севернији Скити што се простираху до у шумску област, дотле друга племена живе номадски, нити знају орати и сејати. У јужној се Русији, особито поред река, наизменде ређају шуме и степе, отуда заједничка имена за шумска дрвета још у прајезику. И Скити су имали дрва за кола њихова. Еао што је напред споменуто, медвед и дивља пчела живе у степи. Ту су позната три годишња времена: кратко пролеће, лето и зима. На овај начин отпадају многе Хиртове и Шмитове замерке против Шрадерове локализације. У јужно-руској области степној, потпуно отвореној и без природних гранипа, живео је пранарод индојевропски, и ту се један део његов почео бавити о земљорадњи. Трагова од палеолитскога човека, који је, нема збора, био предак неолитских Индојеврепљапа, нема у руским степама; морало је у њих доћи становништво са стране — одакле, то је једна од вечитих тајана... и поље где и најопрезнија тврђења и конјектуре пролазе као сваки мехури. III 0 физичким и психичким особинама старих Индојевропљана Између појаве индојевропскога пранарода и између постанка човекова иротекло је неизмерно много времена, зато се и не може помишљати на неку засебну расу индојевропску, кад се говори о физичким особинама пранарода. И пранарод ваља нам замишљати као и друге народе, које састављају људи сабрани у заједннцу језиком, културом, па, можда, и непознатом нам политичком судбином. Заједничко физичко норекло, иремда није једини чинилац који учини да она постане, било је при том од не малога значаја. Истина, васколики живот у ирадоба тецијаше у уском племенском кругу, те као да није могло бити притицаја туђе крви, али су индојевропска племена ступала у пријатељске и непријатељске односе са иноплеменицима, обичаЈ ексогамије, да у других племена купују и отимају себи жене, био је и у Индојевропљана. Ексогамија је могла изазвати — како каже Е. Гросе — прво конубиалне, а после и политичке савезе племенске, мало је после тога потребно било да постане нова целина етничка и из хетерогених елемената..