Prosvetni glasnik

434

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

јасни ова противречност: врло дако, ако се претпостави, да објекти опажања нпсу реални објекти већ само њихове преставе. Објекти пред огледалом производе без сумње у медијуму материјалном иза огледала констелацију атома која у нама производи исту онаку слику, каку и сам предмет пред огледалом, само што та констелација атома нема оне особине које има констелација атома пред огледалом, она није сам објект већ чиста реФлективна целинп његова, с тога независно од своје праслике не може нп постојати. Кад би наивни реализам имао право, суипе, месец и звезде требало би у ствари да, су онолики и на оној даљини, како нам се у непосредном опажању престављају, међу тим то очевпдно није случај. (Интересантно је узгред споменути, да докле год је владао у философији наивни реализам, да су се звезде, месец и сунце сматрале као нека врста буктиња и свећа упаљених на кристалном своду небесном, и да светина у мало није камењем засула првога грчког Филосо ®а г који се усудио, да говори за сунце, да је велико колико Коринт). Ствар се врло лако да објаснити, ако се призна субјективитет осећаја: реални објектн небески нису у том случају идентични са њиховим сликама у опажању, те је с тога и са свим објашњиво, како ти реални објекти, пошто су врло далеко, могу у оиажању изгледати мали и на великој близини. Готово је и немогуће наивном човеку доказати субјективитет осећаја вида за блиске објекте, јер му они изгледају доиста да су у ствари онолики н на оној даљини дати, како су у непосредном опажању дати: чнм се пак укаже на бесмислицу ко.ја постаје, кад се и за слике даљних небеских објеката тврди да су сами ти објекти, он одмах увнђа и субјективитет осећаја вида. Као што се види, ми имамо три врсте аргумената за истинитост основне идеалистичне тезе: први аргуменат почива на општој природи свесног садржаја, његовој нераздвојности од свесне Форме, и тај је доказ чисто дедуктнвне природе; друга два доказа чисто су индуктпвне природе, а од њих је први директан, доказујући појединце за сваки осећај немогућност његове егзистенције ван свести, док други индиректно из неконгруенције наших опажања са спољним објектима, гевр. из неконгруенције исказа појединпх чула, закључује на субјективитет њихов. Не треба заборавити на једну основну конзеквенцпју идеализма, која се, изгледа, тако често превиђа: на име да на становишту идеализма заједничког света оиажања више нема и не може бити. Наивним људима изгледа, да сви они у исто доба опажају један и исти објект, што је са свим природно, јер сваки од њих мисли да има пред собом саме спољне објекте као такове (а не само њихове слике). Сваки од нас на овом становишту мисли, да опажа баш онај исти шешир, штап и т. д. који и сваки други опажа. На становишту идеалистичком ова нумеричка идентичност опаженог објекта од стране многих опажајних субјеката више не може постојати: и ту спољни реални објект остаје