Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТПОГА САВЕТА

13

се изради као матн, а овде је израђена као мати го мелодраме. Г. Цветић је тај разговор између матере и сипа свео у главном на ове реченпце: „Ђишња. Шта ти је, сине? Реци мајци својој. „Шилош. Ништа, мајко, ништа. ,Ђишња. Еако ништа, синкоР... Кажи мајдп, сине, шта те мори ? „Милош. Јест, мајко, мучи и морп... али се таква мора не казује нпкоме. „Ђишња. Само српу мајчиноме! јМилош. Молим те, мајко, не питај ме. „Ђигиња. Синво, синпо!... Отвори срце мајци... * „Милош . Прошћавај мајко, ово... се казује само Богу. „Ђишња. Па исповеди му се, сине. Мајчино срце право слути....", итд. Овакав се разговор између мајке и сина може наћи само у мелодрами, или у причама за добру децу, али ■ се зацело није могао чути у Србији, у почетку прошлог века, код онпх здравих, примитивних природа какве су били устаници ондашњп. Г. Цветићу није било доста што је оваквим реченицама које изгледају као прнмсрн за деклинацију речи „мајка", дао и сувише мелодрамски карактер сцени, него је тај карактер још више истицао својим примедбама у загради, н. пр. „ Ђишња (жена..., пуна сриа и љубави према сину" ; ,Ђишња (с пуно љубави гледа га)", итд. Из анализе овпх слпка видели смо цртање карактера код Г. Цветића, његов стил, вештину у извођењу драмских ситуација, јасноћу њихову и др. Ми остале слике не морамо редом прелазити; та би нам анализа сувише простора узела. Ограничићемо се само још на оне које Вучића и Савића (Милутина Савића) карактерншу (управо на оно како су овн карактерисани). Тпх у осталом има доста, и пружају се кроз цео комад. Вучић и Савић треба да су интриганти, али су тако наивно карактерисани да се ннкако не може разумети како су та два човека могли имати икакву улогу у историји. Вучић одмах у првој сцени у којој се јавља, завиди свом супарнику а, нашем драмском јулаку, и ако је тада тако „млад момак" да тек има „науснпце". Вучнћ у свакој сцени испољи своју иакост и интриганство. Како му је Г. Цветић још дао да после сваке треће речи каже „молимо", то је његова слика готово смешна, одиста смешна, и опомиње јако на Пупавца из „Подвале". Немам простора да цптирам, али је одиста тако. Вучић је ту тако исто наивно карактерисан како смо вндели да су Турци. Он треба да је оличена, персонификована завист н злоба као што су они нерсонификована грамзивост за новцем. Г. Цветић је погрешио кад га је таквог нзрадио не само по томе што је тиме створио једну немогућну фигуру, један тип који је сугата противност човеку, него и зато што је тиме врло несрећно контрастовао свога драмског јунака. Драмски јунак врло мало добија тим што су му противнпци насликани као врло слабе и ништавне креатуре (ово се односи и на карактер Савића, и на онај Длије Гарашанина, који су такође као такви насликани). Чак је, у сцени „Завера и прогонство" (крај IV чина) кад Вучић прогања кнеза из земље, потпуна дисхармонпја између речи историских које је Г. Цветић морао позајмити Вучићу, и оних које му Г. Цветић од своје воље даје. Оне речи: „искочило које за тобом заплакало" (око) које Вучић каже кнезу Милошу н које је Г. Цветић метнуо у ту сцену, нн мало се не слажу са овима које такође Вучић у истој сцени каже ; „Ђучип (осмешкујући се лукаво)* Молимо... само полако. Ево шта ми... молимо... шта народ жели и хоће. Молимо... ми... народ хоће да се ти ту потпишеш, итд."