Prosvetni glasnik

208

ПРОСВВТНН ТЛАСНИК

Теорији је остављено, да најпре докаже Фарадејева тврђења, и доиста Фарадејев ученик Максвел (МахтсеП) био је тај, који је ову теорију разрадио. Тако исто, као Вебер и други Физичари, иошао је Максвел од посматране појаве, да покретни електрицитет врши магнетске силе и да покретни магнетизам врши електричпе силе. Али се код ових, од брзине зависних узајамности, непрестано јавља нека стална количина, која се, као што су доказали ЈВебер и Колрауш (Коћ1гаи§сћ) слаже са брзином, којом се простире светлост. За једног ученика Фарадејевог то, ни у ком случају, није могло да буде случај. Максвел мишљаше у себи: ова се количина објашњава свакојако тиме, што исти етар, који распростире светлост, пренаша и електрична дејства. Али, ако је то тако, онда ово мора да буде у облику таласа и Формуле, које се ослањају само на посматране истине, у којима се дакле не садржи ништа друго, до само то, што се посматра, да морају бити такве, да ноказују таласасто кретање; па то му и испаде за руком, а да није морао постављати о електрицитету и магнетизму претпоставку, као да су некакве материје. Из добивених Формула дознао је, да су електрични таласи трансверзални таласи, који се распростиру брзином светлости а дужина им је сасвим произвољна. Да би своју теорију утврдио, позвао се на то, да доиста има таквих таласа, каквих је рачуном нашао, а то су светли таласи. Он је могао у својим исказима да иде и даље; почем његови израчунати таласи могу да имају сваку повољну таласну дужину, то су могли узети таласну дужину распростирања светлости, дакле таласи који производе у наше око утисак светлости, електрични су таласи од извесне мале таласне дужине. С тога је он и назвао свој рад, који је изашао год. 1865. „ Електромагнетска теорија светлости." Прошло је неко време докле су погледи Максвелови нашли признања међу Физичарима а то због тога, што нису могли лако да напусте мишљење, да светлост није еластичне природе. Ово схватање тако се било укоренило у души испитивача, да су га држали за истину и ако су наилазили на противуречности, које га обараху. Али тада је било мало оних, који су математичко поступање теорије потпуно разумевали. Ну који је имао енергију, да ствар са сваке стране испита, „тај је," као што каже Херц, „осећао, као да су математичке Формуле живе и имају свој сопствени разум, као да су оне паметније од свог проналазача, као да оне и много више дају, но што је се могло у њих у своје време утурити" ; и тај ће остати њихов приврженик и тражиће, да претпоставке и следства опитом утврди. Најревноснији и најуспешнији њихов приврженик беше човек, „коме развитак духа," као што је казао Хелмхолц, „природа и судбина иђаше на руку на са свим неочекиванн начин, који у себи садржаваше све потребне основе за решавање најтежих проблема, који имађаше тако исто