Prosvetni glasnik

510

ТГРОСВЕТ1Ш ГЛДСНИК

222 е1с.) војује против тога да су релативне речениде постаде из упитних реченица, али ни Бругман не даје поузданих доказа за то. Да је релатив могао иостати и из интерогатива, а не из индоФинита, доказује нам и то, тнто у неким језицима Фунгира интерогатив као релатив. Тај се развитак може и психолошки објаснпти тако, да споредна речсница са интерогативом садржи питање, на које главна реченица даје одговор. Тако је на пр. у латинском језику релатив дгп диае дноп (управо индогермански интерогатив ао са доданим демонстративним г) могао постати непосредно из адјективног интерогатива, а у старом латииском језику употребљаван је и супстантивни интерогатив (цшз, дтп) као релатив. Једну врсту релативних реченица, које су као упитне додане главној реченици, ноказују овакви примери: Саез. I). ОаП. 1, 28, 3 сЈопи шћП ега(:, ^ио {атеш 1о1егагеп1: (код куће ништа не бејаше, чим би глад утолнли) = цио [агпсш Шегагет? <1от1 шћП ега1. (Чим би глад утолили? код кућо нигата не бејаше). Ргорег!. 2, 29, 16 Наес 1е ехзрес1а1;; диае сит 8о1\'еп1 а(дие оси1оз тотегИ Ша, где се пита са диае, а одговара са Ша. Са1о, г. г. 148 Лопшшз ушо циШ уо!1е1 1'ас1а1 је унраво: (Ји;с1 уо1е! (1оШ1пи8 тшо? 1'ас1а1. Тако је и у срнском језику могао ностатн релатив из интерогатива, а ирема том и релатшше реченице пз наратактичких упитних реченпца, на нр. народ. песме 87. „Ко се љуби на бијелој кули, нек излази из бијеле куле" управо је: Ко се љуби на бијелој кули? нек излази из бијеле куле. Да би се интерогативу одузела његова упитна функција, употребљаван је у главној реченици корелативни демонстратив. Кад се свему том дода и то да је релатив и иитерогатив наглашен , а индеФинит ненаглашен, онда је питање о опстанку релатива и релативних реченица још на дневном реду. Остављајући на страну тај још нерасправљен проблем, сваком оном, ко.ји хоће и у појединостима да сазна о нашим релативним реченицама, од свег срца препоручујем овај Мусићев рад, у ком ће наћи обилату грађу ^арелативне реченице. И овај се рад Мусићев, као и остали му радови, одлнкује леиим језиком, јасним излагањем и дивним распоредом грађе и свако, ко проучава наш језик, треба да га прочита, јер ће му бити и од поуке и од користи. Београд 1901. године. Ј. Лукић,