Prosvetni glasnik

ОДЕНЕ И ПРИКЛЗН

791

Педагогије, коју је написао уважени М. Ђ. Милићевић, по Жил Парозу, једиоме педагогу швајцарскоме, још 1871 године. Од то доба ево је тридесет година протекло, и ми у Краљевини још не добисмо потпуно исторнско дел.о ове врсте, које би заменило књигу Милићевпћеву и допупило је. Покојни М. П. Шапчанин, који је превео Днтесову и Теорију Педагогије и Методику, није доспео да преведе и његову кратку ИеторијгЈ Педагоги]е; или је ово можда сматрао и за непотребно после појаве овога МилиКевићевога дела. Како тако, тек је оно до сад остало једино по овој врсти наше књижевности; и Деспотовићево је дело већ и по овоме нашој књижевности добро дошло. Али оно је и опширније од дела Милићевпћева. У њему је изнесен развитак васпитних идеја или примена њихова и за ових последњих тридесет година. Особито је довољна пажња поклоњона школама у Аустро-Угарској и другим српскпм земљама. Дело ово, као и обично дела ове врсте, подељено је у три главна дела. У нрвом је делу „Историска педагогика старога века," у другоме „Историска педагогика средњега века", а у трећем „Историска педагогика новога века". Нови пак век подељен је у три доба: I доба РеФормације и њене борбе, II доба Просвећивања и III ново (боље би било најновије) доба. После овога доба дошле су „ Просветне арилике сраскога народа ", које захватају од стране 384 па до краја кљнге, свега 87 страна. У предговору нисац п сам кажо: „Ја сам, разрађујући ову књигу, верно у њој износио све што је сама прошлост ове науке истицала јаче на видело, чувајући се да ннкоме не намећем ничије мишљење." II доиста, писац се, сасвим оправдано, клонио оиширнијега процењивања вмспптних идеја и износио више ток њихов у свету и у појединих народа и ФилосоФа. Оправдано, велпмо, с тога, што је то увек од релативне вредности и впше носи карактер субјективности. II докле год наука о васпитању не утврди тачно своје барем основне принципе и у теорији и у пракси, дотле ће и ово процењивање васпитних идеја у прошлости битн само од прелазне и релативне вредности. А ово, како нзгледа, неће бити још за дуже време. А ако писац пије могао свуда овоме своме обећању да остане потпуно доследан, онда је то само доказ, да није могао да се отме од времена и уобичајене рутине при ппсању дела ове врсте. Јер ништа није обнчније у овим нриликама, него да писци изнесу, често површно и нетачно, туђе мишљење, па онда да га на свој начин, још површније и нетачније ироцене и — осуде или и прокуну. А развитак идеја, као и сваки други развитак, не осуђује се и не проклиње него се хладно а тачно излаже како је текао у ирошлости и текао до данашњице. И као што је и сама данашњнца релативна, тако је и свака процена прошлости потпуно релативна. Нисац овога дела, велимо, и ако нпје ово сасвим избегао и своје обећање искупио, ипак га се довољно чувао. 53*

/ \ 1