Prosvetni glasnik

оцене и прикази

133

одељак о атрибуту, само треба и тамо свуда казати бројеном а не бројном; јер предмети, који се броје, су бр ој енн, а б р ој ан, б р о ј на, оројно је изведен придев од број. Каже се дакле добро: бројна именида, бројни придев, бројна заменица; али уз бројне имениде стоји бројени (а не бројни) предмет у 2. падежу. Исти приговор вреди и за тачку 7. У науци о слагању нрирока с подметом сасвим је неумесна напомена (§ 6, 9. Нап.): „Ако је аодмет ■неодре.ђени начин онда може други који пеодрејјени нпчин са јесам бити прирок (!?!?) : „Живети је мислити" (ЂоШ) ћотш У1Уеге е84 соцИаге). Нисац је, на жалост, мало мисдио. кад је ово граматичко чудовшнте преносио из Туроманове синтаксе (§ 256. Наи. IV. изд.) у своју српску. Зар није већ казао у § 3, 2, в. да може бнти инфинитив подмет, а у § 4, 8. да може он бити и прироково име? Ну писцу се ова авет толико допала, да је приказује још један пут (од речи до речи) у § 117, 1. Нап. 1. У §8. могао је писац иза ,А.) у множини" додати „кад се оно, што се у прироку говори, приписује свима подметим а у један пут". Подразделе а.) и б.) тачке Б.) требало је спојити, јер у примеру: „Те се диже сила и сватови", и у првом члану друге реченице : „ Узрујало с' иоље и равнина" — налази се хендијада („силни сватови", в равНо поље" т. ј. један појам исказан са две представе, дакле једна целина). Други члан у другом примеру („задрхтала гора и пламина") цде у тачку в.) (после спајања б.)). у којој би се могло нагласити, да уегћит ћткнш обично стоји испред тих подмета. После тога читамо натпис: „2. Атрибут (ирост додатак) и ааозиција (изједначепи додатак)". По овоме натпису мислио бн човек, да ће г. Лукић у § 9. говорити о атрибуту и о ацозицији; међутим износи се овде нешто сасвим друго, чему би управо пристајао натпие „Разгранавање реченице". Јер се ту казује, да „оеим иодмета и ирирока може у реченнци бити и других чланова — синтактичних одредаба". Не казавши ништа, чему ови чланови служе као додаци и за шта, прелази пнсац одмах на њихово ређање: „Оинтактичнс еу одредбе: 1.) атрибут (ирост додатак) и аиозиција (нзједначени додатак), 2.) ирирочнм додатак (ирирокове одредбе). Зар је прирочни додатак (предикативни атрибут) исто што и прирокове (адвербијалне) одредбе'? Назвавши ове чланове спореднима, а реченицу, у којој се они налазе раширеном простом реченицом, износи у,§ 10.: „Тачније одредбе именицн или личној заменици (т!) су : а.) атрибут (ирост додатак).... . б.) аиозиција (изједначени додатак), сетивши се и придева као предикативног атрибута; ну да може и именица бити атрибут и предикативни атрибут, о томе нема нп помена у целој синтакси. У § 11. каже се: „Тачније одредбе ирироку су: Т.) предмет, на којем се вргин радња глаголска. Предмет могу бити: а.) иадежи без