Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТИОГ САВБТА

21

цели говори, .,На гробу • ча Махином" (говор учитељев), „Учптељској Скупштини" (иреддози овог учитеља) и „Дописи" његови. Све је то на стр. 90.—119. г дакле заузима четвртину ове књиге. Али оштро узевши, и у остале трн четвртине њене има доста, што не иде у „успоменс". него .је или иосебан рад школскп, као н. нр. „Декламације", или се не тпче само ове Савиначке него и свих народиих основних школа у Србп.ји. Ну иисац неке књиге може дати и више, но што је обећао њеним иаишсом, па да она опет за то буде добра, а често и корисна, само ако и оно, што .је главно и оно што је споредно и сувишио у њој, као што напред рекох, одговара, садржином и обликом, захтевима, који јој се стављају као таквој. За то ћу са тих страна прегледати н оно, што је главно, и оно, што је споредно и сувишно у овој књизи, па ћу према томе изрећи суд о њој. Пре свега морам казати, да се добро и рђаво у овој књнзи тако меша једно с другим, да треба истаћи и промерити обоје, те да суд буде праведан. Од свих одељака најважнија су прва четири: „Летопис Савиначке школе", „Доживљаји мојих лретходника", „Моји доживљаји", „Подела школе" и иоследњи „Одлазак са Савинца". Они највише п одговарају натпису ове књпге; за то ћу се на њима ирво и највише задржати. У „Летоиису Савиначке школе" (стр. 1.—4.) нрво помиње „стару школу", која је бнла „старог система и више ириватног карактера", .још пре 50—60 година, а за тим казује у кратко, како је постала садашња школа, А.ш на крају тога казивања, сам писац, може бити и нехотице, даје оцену сво.јој обради овога одељка, кад вели: „Доцнијим пак наставницима, којн се буду с вите воље и груда одали овоме иослу, 1 без сумњ е ће иоћи за руком: да све те иодатке прикупе, уреде и у систематски ред доведу... јер: ..На. млађима свет остаје" (стр. 4). Чудновато је, да писац књиге, која је угледала света 1901. г., а који за себе каже, да је, кад је отпочео учитељску службу у овом селу, био „млад", ,,пун идеала" (стр. 12), — сад већ. после три и ио године, као неки старац говори и оставља посао, који је могао и требао сам да сврши, — млађима од себе. Ну, и ако иисац не каже, можемо се лако досетити шта је узрок, те иије пмао времена, да се ода свом снатом овако лепом послу, у осталом предвпђеном и наређеном једном министарском наредбом, па да, кад се већ одлучио п то да штампа, пружи својим друговима угледаи пример потпуно пзрађеног летописа своје школе. Тај је узрок у злу, које ретко коју основну школу у Србији, нарочито сеоску, да не подгриза као црв и не да јој да се развија, колико би требало и колико би могла, и нрема снази народној и сиази садашњих просветних радника у њој, те да донесе и вшне плода, но што доиста сад доноси. А то је зло у оној, тако да кажем, вечитој парницп, коју између себе воде политичке, онштинске, па често п среске, власти и школски одборн са учитељем и врховном школском влашћу, или у разним комбинацијама тих власти. Ту парницу, нлп управо свађу између иолитичке општине, нарочито њена председника, и учитеља, писца ове књнге, налазимо изложену у остала три напред наведена одељка, особито у „Мојпм дожпвљајима" и „Подели школе". А како из ова два, тако и из остала три, напред наведена, одељка можемо створити оваку, унраво жалосну, слику. Еако, сједне стране, председник политичке општине, кметови н члановн школскога одбора незналичкн н са уским погледима заднру и мешају се у права и интересе игколе, а с друге стране, како учитељ с доста енергнје, оштроумља и досет-

Ја нстичеа.