Prosvetni glasnik

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

173

Овај програм није ништа друго, него прегдед оног свега што наука о васпитању тражи и што се није могло истаћи ни у наставном програму ни прописати расписима и другим наредбама. Он ће ми бити мера којом ћу да оцењујем рад свакога наставника; по аему ћу и сам моћи да дам рачуна шта сам заједно са њима хтео и колико сам од тога остварио. Ја сам слободан, Господине Министре, да Вам овде изнесем тај свој програм и да свуда додам колико сам од њега остварио, као и сметње на које сам у остварењу његову наилазио и како сам их уклањао. I Полазећи од психодошке истине да дете кад ступа у школу нема свога самосталног мишљења, које му је нотребно за разликовање доброг од рђавог, допуштеног од недопуштеног, него жели све што види и ради све што му на ум падне, и да према томе може урадити и добро и рђаво — ја сам својим наставнидима скренуо пажњу на прву васпитну радњу — васнитну дисцишшну, која је управљена на ову страну. Пошто је васпитаник у то доба без властитог расуђивања и лако покорава своју вољу мишљењу свога васпитача, то он и чини само оно што му се допусти, а избегава све што му се забрањује. На основи овога нагдасио сам им да ова васпитна радња мора почети најраније у шкодском раду: од онога тренутка кад висиитаник стуии ирви иут у школу. На њу мора васпитач у прво време да утроши и највише времена, јер он треба да прати сваки васпитаников покрет и корак и да га упућује. Како се васпитаник тада упути, такав ће и бити. Рад васпитачев према овом не састоји се само у предавању и не почиње само онда, кад отпочне настава, него од оног тренутка кад је дете оставило кућу и ушло у двориште школско. Од тога тренутка васпитачи морају да упућују своје васпитанике тако, да се на њима по целом њиховом држању и по свој спољашњој појави види, да су они чеда једне културне установе, која се зове школа, а не деца немарности, запуштена, улична деца. Да би се постигло ово, ја сам наставницима препоручио ове мере: 1. Да је сваки наставник у сво.јој школи пре свих својих ученика т. ј. пре подне у 7 1 Д, а по подне у 1 1 Ј„ а лети у 2'Д часа и да их ту сачекује. 2. Да сви наставници свима својим ученицима закажу: да нико пре тога времена не полази од своје куће у школу. 3. Кад је време рђаво, да се сваки ученик, чим дође, пушта у ходник и.ш предсобље. Ту да се задржавају сви до 8 пре подне и 2 (односно 3) часа по подне у миру, читајући или ходајући и међусобно разго варајући; да сваки наставник мора бити међу ученицима свога одељења. 4. Кад је време лено, ученици остају до 8 и до 2 (односно 3) у дворишту опет у шетању и међусобном разговору. И у том случају морају бити наставници међу њима. 5. У 8 и 2 (односно 3) часа пуштају се ученици у учионице. 6. Нре удаска у школу и учионицу ученици сваког разреда ставе се у ред по 2 или по 1 и улазе са својим наставником лагано и у тишини. 7. Тако се исто и излази из учионице и школе. Од школе ученици полазе кућама опет у реду. Гдавна група ученика иде гдавним путем,