Prosvetni glasnik

/ 192

Са свим су биле друкчије прилике кад се АтанацковиК образовао и почео иисати. Кад је изашла љегова ирва књига (1845), не само у Европи него је и у нас бидо много што гата унапређено и у науди и у књижевности. Тада је Вукова реФорма била близу свог нотпуног успеха» а Српски Летопис и друга дела (кн>иж.евни и политички листови) беху знатно прокрчили пута књижевности и науци — па и уметничка књижевност имала је знатног успеха у епу, драми и лирици. А кад је штампана последња свеска Два идола (1852.) била су ире тога објављена и класична дела наше књижевиости: Горски Вијенац, прва књига Бранкових песама, Вуков иревод св. Писма, Даничићека граматика и т. д. II кад се томе дода да је Атанацковић пре штампања Два идода путовао по Европи и да се нарочито у Паризу задржавао због литерарних студија — онда се тек види како је Атанацковић по снази свога духа заиста био у правој висини Миловановој, кад после свих тих срећних прилика није могао написати боље дело од Два идола. После ове компарације са свим је јасно зашто у Миловановим делима не беше довољно нотребне уметничке и научне студије. Али чиме се може објаснити тај недостатак у Два идола? Атанацковић је на високим школама и иначе морао се уиознати са резултатима многих наука, на ипак су у његовом роману тако многобројне погрешке историјске, етнограФске, психолошке, логичке и др. Па разуме се да су и то разлози због којих не треба Атанацковића претпостављати Миловану. Оно пак што се чини да је у Атанацковића боље то није његова лична својина већ тековина нови.јег времена. Кад је нестало читалаца који се забављаху хришћанском легендом и народном традицијом у облику историје, од тада су почели губити вредност и Милованови романи. За доцније читаоце требало је писати ирема новијем критеријуму, који се од иређашњег у главном разликоваше што је тражио обраду сувремена живота и више стварности у композицији. Према томе захтеву први је почео радити Атанацковић, и, као што смо видели, без уметничког успеха. Али његови сувременици, жељни лектире са предметом из народног живота, нашли су у делима Атанацковићевим и оно што писац није имао — велики уметнички дар. А кад је опет нестало таквих читалаца који су могли у роману трпети стварност уметнички непрерађену или тек у нечем прерушену, и кад се од новога иисца тражило да гледа да његова дела имају и коју уметничку врлину а не само задовољавање Вукове реФорме — од тада су и дела Атанацковића у очима бољих читалаца посгајала оно што и Видаковића. Па дакле према свему досадашњем може се извести закључак: Видаковић н Атанацковић беху поетско-приповедачки дилетанти, који лисаху према неком општем мишљењу и укусу својих читалаца, и кад је временом нестало тих захтева и читалаца, нестало јеи оне „велике" вредности њихових дела.

; - ' < ^ Ј 1 § ј НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК