Prosvetni glasnik

708

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

обећање ? Је дн оно иосдедица сопствеиог осећања детета, природна последица онога огорчења које искушавају родитељи и које се означује (црта) таквом истом сдиком на детету? Иди је оно просто наговарање дадиље, да је у сдучајевима ногрешака нужно тражити опрогатај у родитеља, н обећати им да се у будуће неће понављати учињени преступ? Без сумње, очигдедно је да ова дечија изјава може нонићи овим и другим сличним путем. Кад је оно постадо самостално, а није само понављадо научене Фразе, оно показује тежњу ума извући из оваких придика упуство да у буДуће треба избегавати ово понављање само с тога, да се избегну ове непријатности. Наравно, није могуће придавати таквој тежњи одвитне озбиљно значење, јер сва своја обећавања деца заборављају доста дако — но сва та тежња представља нешто друго, а то је почетак озбиљног и важног појава. Потпун мораднп карактер оваких дечијих радња врдо је сдаб, јер своје радње дете мотивише иогдавито тежњом да не учини незадовољство родитељима, и заједно с тим, да предупреди за ссбе непријатно осећање, које додази као ехо родитељског расположења. Указујући привлачне и особене црте трогодигањег детета, бидо бн неоправдано не номенути и оне недостатке који су тодико ириметни у деце трогодишњег узраста као и симпатичне особине. Ка броју недостатака треба додати пре свега веома мало самоуправљање, малу способност уздржавања. Дете трогодишњег узраста лако се подаје сваком утиску и сваком осећању; они га вуку, они владају над њим, а не оно над њима; пливати против њиховог тока, оно не може. Дете се игра, шали, н може се десити да се јасно види како се оно колеба н ностаје све мање и мање способним за самоунрављање. Његови покрети врше се енергично и бујно, смејање громко, дице се румени, очи се сијају. Дете лако прелази границу и чини поједине радње на штету других, но само да се заустави не може; оно се мами и даље нотоком и ако се не задржи туђом силом, брзо долази до крајњих узбуђења, кад може учинити нешто лудо, рђаво и у исто време гатетно. Иди, ако је дете ма усдед чега огорчено, оно почне пдакати, и у тој мери пдаче да пдач поетаје све јачи, напослетку кука и сузама се задива. Од почетка плакања, огорченост детета не расте, а плач је јачи; покушаји да се задовољи дете не иостижу се, него често само нојачавају пдач. Треба пустити децу да се исплачу. Дешава се да дете ноћу од један нут почне плакати, што, но кажу, ни само не зна за што. Вероватно је да оно нешто види у сну страшно и непријатно, јер ни најбрижљивије иснитивање не открива никаквих спољних узрока пдача. Сва утешавања детета не задовољавају га, оно продужава плакати, очевидно не владајући собом, и заспи уморивши се. од пдача, од ослабљења које је догало од узбуђења. Владајући мадом способногаћу самоуправљања, трогодигање дете вигае пута мадо се подаје упутима разума и доказима расуђивања. Убедити га у негато, бива понекад тегако, између остадог и стога, што су