Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВВТНОГ САВЕТА

13

г-ђице Петровнћеве не долазн нн под један од ова два ирописа, гато би значнло да се она за њену радњу која сачињава најтежу дисциплинску кривицу, не би могла из службе отпустити. Овакво решење било би чудновато п незаконито, у пркос наведенога члана 67. Нсколико речи биће довољно па да се ово увиди. Еад се има на уму задатак учитељскога иозива, код кога је, може се рећи, васпитни део најглавнија иаставничка дужносг, онда је очевидно да онај који у свом приватнои животу показује мане побројане у чл. 65. тач. 1. оскудева у најосновнијем услову за деликатну учитељску проФесију. Било би непојмљиво поверити разум и срцс детета у најинтересантнијем добу живота му, некоме који би и једно и друго могао саио на зло окренути. Сигурна је ствар, даље, да су оваке консидерације и у позитивно законодавство унесене. Чланови 45. а 49. закона о народним гаколама, говорећп о квалиФикацијама наставника, баве се само условима који се тичу њихове спреме; моралном страном њиховом они се не занимају. Не треба мислити, наравно, да је то стога гато законодавац на ту страну не би много полагао — код којих ће се чиновника онда ако не код учитеља о томе водити рачуна? — већ то долази отуда гато се законодавац овде ослонио на закон о чиновницима грађалскога реда, који је општи кодевс за све чћновнике н који се има применити свуда тамо где се сиецијални закони не би тој примени противили. Међутнм, ево шта тај закон вели о моралним условина код кандидата ма за какав чиновннчки положај. х 1л. 3.: „При иостивљању има се пазити на одлично владање, итд." Чл. 4.: „Они који се одају страстима јавнога блуда, пијанчења, картања и томе подобнО, не могу се иоставити у државну службу." Под исто правило долазе, и још с већим разлогом, и они који се кандидују за наставника у народним школама. Оно лице, које би показивало онакве моралне недостатке какве побраја чл. 4. закона о .чиновницима грађанскога реда, нема најиотребнију квалификацнју за тај положај. Из овога оиет, као нужна последица, ичлазн то: да учитељ који у току службе ту квалиФикацију изгуби не може остати наставник. Чим некоме недостаје један од битних услова за чиновничко звање,' он ово вигае не може имати, без обзира на то у коме је момелту одсуство такога услова констатовано. У прилог овога репгења можојио навести баш и одредбе закона о народним гаколама. Чл. 68., у носледњем ставу свом, вели: „Наставник који би био за неморална дела отнугатеи, не може се внше иримити у учитељску службу." Ово стога што томе лицу оскудева, за учитељску службу, горе истакнута битна квалиФикација, што опет значи да чл. 68. впртуелно наређује да се учитељ не само може већ и мора за неморална дела отиустити. То исто излази аргументом а Јог4шп и из чл. 72. у коме стоји ово: „Ако се пак наставник пусти из недостатка доказа, а кривица је таква да понижава учитељски цозив, регаиће Министар иросвете... о опсганку дотичног наставника у служби." Дакле, и у једном оваком случају, који је несравњиво блажи од случаја г-ђице Петровићеве, наставник се може отнустити. Еолико је тек ова казна за Министра обавезна, када је несумњиво утврђена неморалност живота наставникова, као гато имамо за то иример код г-ђице Петровићеве. Јасно је, после овога, да је отиуст овде не само могућа него н нмперативна казна. Чл. 67. тач. 1. у којој се вели да ће се казнити отпустом из службе „наставник, над којим би често биле употребљаване мање казне, а он се не бн поправио," односи се на такве дисциплинске иступе који се не састоје у неморалним делима, и код којих је законодавац могао, без опасности по учитељски позив и углед, тражити репетицију, па да може бити