Prosvetni glasnik

НАУКА И НАОТАВА

Сем тога, у њима и иосле извршене реиерације није могуће, да се учи оводики број ђака као сада. У такву једну шкоду додазе сада ђаци из три четири иолитичке општине. Ирема оволиком броју ђака, и према теренским и другим приликама, овај је број школа врло мали. Стога би требало подићи у срезу жунском најмање још две, а у ср. кОпаоничком још четири школе. Са здравственог гледишта боље је да но солима има више школа, а са мањим бројем ђака и одељења. Мислимо, да извођење тога ие би стало много материјалних жртава, а донело би недогледне користи гго здравље ђака — иодмлатка народног. На тај начин дала би се могућност, да може да се школује и велика већина женске деце. Тиме би се учинило, да будуће мајке буду спремне. да однегују свој пород. Тада би се лакше сузбијале све празноверице и врачања у погледу здравља и свега другог. Сада треба да. прођемо по неколико села и целу опгатину, док једва нађемо једно женско чељаде, које је бар у неколико писмено. А како је било здравље ђака у тим школама? У колико је ова статистика тачна проценат болесних ђака у 1902—3 г. као и у 1903—4 г. доста је велики. Али, он је свакојако још много већи, јер сваки оболели ђак није тражио лекарске помоћи. Проценат смртних случајева у 1902—3 г. много је већи него у 1903—4 г. зато, што је у тој години у двема школама владао шарлах. Највише је боловало ђака од шкроФулозе са затеченим жлездама око врата — 28% од целокупног броја. Од туберкулозе боловало је у прошлој години 19. Кад се узме, да у свима тим случајевима сем два, дакле, у 17 случајева њихови родитељи нису туберкулозни, ти су се малишани најлакше тиме могли заразити у школи. У оваквим школама, где нема ни једног хигијенског услова, и најздравији ђак може да оболи. А малокрвни, шкроФулозни, чији број чини скоро четвртину од целукупног броја изложени су опасности, да могу најлакше, да се заразе туберкулозом. На овако доста рђаво сгање здравља ових ђака утиче поред гаколе и удаљеност школе од села. Неке од ових школа удаљене су од појединих села по 5 и 7 сати. И тај нут мора да пређе један седмо-годишњи малишан по највећој зими и мразу и сметовима. Мора, да нодрани у зору и да омркне на но пута. И кад такав један ђачић, који нема ни довољно хаљина на себи покисао до коже, дође у школу, нема где да се осуши, а камо ли пресвуче, већ тако мокар остане — назебе и оболи. Сем тога и храна, коју ђаци са села узимају, врло је бедна. Жалосно је погледати те ђачиће, нарочито којима је кућа удаљена, те не