Prosvetni glasnik

478

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

цније је <јфр иосматрање добило праву важност и довело до сиајања археодогије са етлолргијом. У доба ренесанса оне су ишле паралелно, некомбиноване. II Од краја XV века класична № Филологија шири ио целој западној Европи у исто време са новим васпитањем, које је основано на познавању старине, и једнако се тежи, да се то познавање учини потпунијим и тачнијим. Филологија заузима редом главни положај у четири разне земље: у Француској, Холандској, Инглеској и Немачко.ј, пролазећи кроз три периодб?, кој(Р_, се доста добро обележавају ио једном речју: ученост у Француској, критика у Инглеској и Холандској, историја у Немачкој. У Фраццуско^ период^, П01ПЛ0 од Фплологије онакве као што смо је ми одредили, али су се ма.ао по м^ло од ^тога удалили; ближе се томе дошло у другој^ период^, а у трећ^ се, на/шзслетку, то са свим иостигло, или, боље рећн, тек у трећ^ перио^т, кој4„још траје, Филологија тачно одговара идеји, коју смо јој ми дали. је из са/^вим простога разлога: тек према оном што смо видели да је Филологија у наше доба, ми смо нокушали, да је одредимо. Францускаје међу првима раширила руке ренесансу. Уметничка колико и Италија, а не мање осетљива према дражи речитости и поје$ије, она. је у иронађеној старини нарочито поздравила плодне инспирације, које је требало да приме у се њени уметнички и књижевни нроизводи. Али се још одмах с почетка увидело и то, да нове идеје треба да продру и до првог васпитања младежи, како би се могло снажно радити, како би се добио дубок и трајан утицај. У исто <ф, време водило рачуна и о потреби, да се <Г?о ново васпитање оснива на солидној, пространој и нарочито живој науци, то јест на науци, која се обнавља, постаје темељнија, и која се постојано сама собом пречишћава. Већ је почетком XVI века Депотер 1 саставио у стиховима ручне књиге за ново учење латинскога језика^ и оне су иотисле „Доктринал" од Александра _Вилдијд (УШесИецЗ^ после употребе од три века, и саме се за дуго одржале, али не без конкуренције. Што се тиче грчкога језика. у Паризу је од 1528. иа до 1590. штамиано деветнаест ,,а1рћа.Мез §гесз", како су их тада звали, то јест деветнаест елементарних грчких граматика.' л Сам ^вај Факат показује револуцију у настави. Грчки од сада стоји поред латинског, и ма да је увек стављан на друго место, ма да је недавно сведен' до несталне ексистенције, ипак ни до данас нису смели да га избаце из програма. Оба ова језика и обе књижевности вековима служе као основа за свако добро васпитање. И сам Француски језик учиће се тек преко грчког и латинског. Јер не треба заборавити, да су пајвећп француски писци створили свој стил у детињству и у младости само с помоћу превођења с латинског: Француеки састави уаети су у школе доцније и полагано. И у XVII веку

1 реараи(;еге, фдамаиски граматичар, 1460—1524. Иревод. 2 Н. Ошоп*, Л1р1ш1>еГ8 дгесв еЈ ћеђгеих, Париз, 1885, стр. 5.