Prosvetni glasnik

г

698 ПР0СВЕТ11П ГЛАОНИК

рија. И. доиста., зашто не би било остављено сваком на вољу, да избере од ова два правца онај који му се свиди, кад хоће да говори о њему или да пише књигу? Ну за Филолога лично не може бити двоумице, он треба да обрађује књижевну историју. Наука о старини не би се могла ограничити само на књижевност у ужем смислу речи. Без сумње, баш веа књижевност, дела намењена да раздрагају, да узбуде, дела у којима писац сам себе изноеи и непосредно или посредно слика оно што је око њега, баш та дела, епопеје, драме, лирске песме, беседе, одбране. мемоари, заједно са сиисима старих историка, нарочито нас упознају са старим друштвом и васкрсавају га пред нашим очима. Без сумње} од тих дела нека непосредно служе за наставу младежи, те су за нас,. према томе, први предмети за изучавање. Али ако се ијчиниЦдоисга, да би у некој савременој књижевности било довољно познавати само дела ове врсте, није тако и са старим књижевностима^Рада.дветудог познавања везе међу ној«диним књижевнимугелима, цотребнчз је, Д,а се најбрижљивије потраже и носредна сведочанства! Ну о^а су растурена по сваковрсним списима. Нема тако незнатног, тако техничког, тако мало књижевиога текста, да нам их не би могао дати. Али опет и зда посредна сведочанства могу се корисно употребити само ако је књигама, где се она налазе, утврђено време, ако су им познати прави писци, ако су оцењене, уређене, анализоване, и ако је нађен извор подацима, који су у њима. /•—V А у чем су ова посредна сведочанства ? Има. их од сваке врсте. Нма одломака од наведених дела; има биографских и-звештаја: о писцима и библиографских о њиховим делима; нма и само то, да се налази та,кво осредње дело, по ком се може узети^да је морало бити и другсГглавно-дело, о коме нам оно даје неку слику, ма како да је он а блед ;^ $ грчким романима из последњих векова и у моралиста другога реда нашло се много елемената т нове комедије; Сулпиције Север у својој хроници сачувао је главни садржај неких глава из Тацита, које су данас изгубљене, а код Квинта из Смирне треба тражити одјек од песаиа пр^вих ■ последника Хомерових. /, ! /л Ова иста опажања дају одговор на питање о том, шта ће бити граинце по времену књнжевној историји. Ово се иитање поставља^/и за исгорију уметности и за старине, једном речју^ зр свр што је исгорија^Ну док се за аластичке удетности, -за јавне и нриватне сгарине готово сви слажу, да^е ^требк) сиустити до последњих векова старога доба^ код књижевности они који су за исторцју књижевности^ а нротив књижевне историје, -мораће по.ставити ранију границу. То је природна последица њихова цринципа. За нас је да се^- зна где се свршује ^арЈа доЛа, а где почиње ^редњи ^ек. Што ее^тиче латинског света, ствар је доста јасна. Друга је половина VII века, као неки велики ров између старога и новога света. Ту има један период застоја, црне ноћи, која потпуно дели последње вечерње зраке од зоре новога јутра. До пред 650. годину још се готово пише латински,