Prosvetni glasnik

(

700

11РОСВЕТНИ ГЛАОНИК

народа донела човечанству оригипално, чисто своје. Са хришћанствои су они прпмили у се нове елементе, поглави^) источне, који муте чистоту њиховог надионалног характера, и који с.у, у^/осталом, имали засебан утидај на модерни свет, те је с тога боље, да се оделито изучавају и оцењују. ЏГго се тиче хришћанских списа, на ирви поглед може се чпнити. да је ^њима (Лсвим различан дух, те да они и не могу с другима чинити целину по пореклу, развоју и впштим характериЈЈа, који се очекују у једној истој књижевности. Али, без сумње, у том има овмане, која управо потиче из т-навике, да се хришћанска књижевност ставља на страну. Кроз неволдаго векр в а хришI ^ани ? многобошци били су изжешани много више но што се мисли. ј&б©т^гог& јепостављена разлика дамеђу световад,^ многобожачкф^књижевности и црквен&^ и хришћанск^књпжевности .врллЈш .аршна,-. Да се разуме једна, потребно је пронаћи тајне везе, које она може имати са другом. И ако је неоспорно, да је света , <4. С" .V-' ^ хришћанска књижевност мало познага иезнабошцима, те наравно ниЈе ни могла иматп врло ве./ЈАКИ утицај на њихову вњижевност, противно томе нпје такође истинито. НзЈпослетку, само бп се непотпуно познала ингелектуална и морална атмосфера, у којој су живели ЈТдутарх и Јувенал, Лукијан и Апулеј, Либаније и Клаудијан, кад би се^двојило хришћанство, које је у њој већ било знатап елеменат. г Оно што ми да^ас зовемо књижевном историјом иостало је мало по мало комбиновањем -више елемената, од којих је сваки још у старо доба почео да се развија. Тако је библиограФији порекло у Александрији, у каталогу веливе библиотеке овога града. Отуда је изишло сто и двадесет свезака п(рахед од Калимаха, научни списак иисаца из свих времена и њихових дела, који је за дуго био извор и углед за сличне радове. Тује.још и биографија писаца, на којој се почело радити раније и на коју су се марљиво одавали и александриски и римски граматичари. 0а њих су почајмљене биографске белешке, којих има у"многим рукоцисима пред текстом свакога иисца шш после њега, а које налазимо скуиљене у|?1[а.квим компилацијама, као пгго је историја ФилосоФије од Диогена из Лаерте или Свидин речник. На/послетку, за драмску појесију 1 7дидаскали]% то јест бележење писца, дана и прилике за црву предсгаву некога дела; за.{д:им су аргументи и други слимни документи. То су главни извори, из којих је књижевна историја до-еада црила обавештење. Одатле су азвађене белешке, које служе као увод у издање писаца; и од ових података, скупљених и доведених у хронолошки ред или ред према градиву, састављене су велике збирке, као што је ВМгоНгеса дгаеса од Фабрицијдц. Али поред стварних података још један је битни елеменат књижевне "а л^л^историје прицреа$|н ~Ј• старој^цоба, а то је књижевна оцена или, како би се и«. № данас рекло, књижевна критика. Разуме се а да се и не каже, да је моралзиј / јџ -бает нек^критик^, нросто^ исказивањ®. личн&|& суђења, готово чим су посгала прва књижевна дела. Треба ,се сетити, како Дротагора код Платона вели, да Је знак доброга васпитања, кад се уме донети такав суд. Сме се дакле