Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСХАВА

391

Како историја културе уопште, тако и део њезин — историја иедагогике — допуштаЈу, да се што боље позна истина, стварност, да се у њој издвоји оно, што је едементарно, што се је створило у времену и што се Јавља као резултат разноврсних људских тежња, што се одржава само по традицији и што одговара правим потребама. Она учи, да се народ саживљује са својом културом и да му се њена добра и тековине не могу одузети чакни најсилнијом вољом. А сдруге стране, кад народ преживи извесну кудтурну периоду, она се неизбежно мења, ие гледајаћи на све напоре појединих бранилаца те периоде. Еад се сллчан прогрес културе примени и на СФеру образовања и васпитања, јасно је, да се и у тој сФери не можс народу одузети оно, са чиме се он већ саживео илн му натурати оно, што никако не одговара његовим склоностима и захтевима. Ну с друге стране, тај прогрес, не допушта да се одржс препоне, које сметају да се задовоље потребе времена, које су се јавиле или осетилс. Познавање историје не даје, да се немарно или презриво гледа на идеале и њихов значај за живот. Здрави се пдеал не ствара ваздушном Фантазијом, него се истиче као израз потреба једног времена, често као израз преких потрзба. Радити за њега, удепгавати сагласно са њиме живот — значи не игнорисати стварност, него рачунати с њоме, рачунати не само с оним, што је изишло на површину, него и с оним што се крије у дубинама живота. За осветљење генезиса сувремених педагошких идеја, за одређивање умесности и целисходности истих, најбољи материјал даје новија историја педагогике. На њој ћемо, у главном, и задржати своју пажњу, дотакавши се удаљеније прошлости само с неколико кратких црта. Порекло миогима од сувремевих педагошких гледишта ваља тражити у идејама из епохе хуманизма, ну с тога, што је то иозитивно ново, што је дао хуманизам, израсло, у великој мери, на основици одрицања и сузбијања свега старога, то ради расветљења онога, што је створио хуманизам, ваља рећи коју реч о системи васпитања у средњем взку.

Школе у средњем веку, нарочито у првој његовој пзловини, јесу потпун производ цркве, која их је основала, пре свега, но својим властитим захтевима и делом по захтевима државе. По рзчимајН. В. Сперанскога, одличнога познаваоца средњевековне школе, те су школе, особито ниже мођу њима — „школице," биле лгиле на кзрењу, које је католичка црква пуштала у најдубље друштвене слојеве, да њнма сиса отуда сокове, нужне за исхрану како црквене јерархије, тако и световне власти и редова људи, који су у служби науке („Цртице из историје народне школе у западној Европи." Москва 1896. год. стр. 179.).