Prosvetni glasnik

НРОСВЕТНН ГДАСНИК

да им чује глас. Стари Стреисијад, кога .је расипање синовљево упронасти.10, тражио је нута и начина па да не нлати дугове, што их .је син нравио. У томе циљу пошаље сина у школу код соФиста. Шта да учим тамо, нитао га је син. Стреписијад: „Они уче, како чујем, двојаком резоновању: добром и рђавом, нравпчном и ненравичном. Неправичним може се добити снор у крјем се и нема права. Ако се дакле научиш том резоновању нећу платити ни наре од дугова које сам због тебе морао правити". Ношто син није хтео да иде, сам се старац дигне Сократу, и посде тога престане веровати у богове. Кад је нос.хе чуо сина да се заклише у Јунитра Олимпијског рече : , Гле, гле Јуаитра ми Олимиијског, каква глупоет. Зар ти још верујеш у Јуиитра". Фидитид: — Што зар ту има чега смешжог ? — Право си дете кад још верујеш у те старудије. Ал' оди ближе, ја ћу те ноучити. Рећп ћу ти нешто и бићеш нрави човек, само не говори о томе ником. — Па шта је то? — Заклео си се Јупитром. — Јесам. — Е, сад ћеш видетн како је памегна ствар учити. Нема више Јупитра, драги Фирггиде. — Него ? — Сад Вихор влада, он .је иајурио Јуиитра. 1 — То је О1го Молијерово: ми смо се то изменили. „Стрииенјад нас подсећа на грађанина племића. Не треба заборавити да је изгубио и огртач и обућу: сигурно клеветнике инсинуације крађе иротив Сократа и нротив соФиста. Носле те пародије нових доктрина која замењује власт Јунитрову влашћу физичких закона, песник ставља на оцену Нраведног и Неправедног, и између њих двојице почиње борба аргументима. Праведни оцртава слику старога живота, који се проводио у веџбањима у налестру, и неговању врлине. чедности, умерености и поштовања стараца. Неправедни нак говорио је у свом правцу и он је остао победилац, као да је АристоФан изгубио сваку наду да Атињаис врати на нут правде. Ненраведни: — Хајд' ,реци ми, какви су људи оратори? — Праведни: — Неваљалци. — Добро. а Наши трагичари ? —- Неваљалци. — Добро, а демагози ? — Неваљалци.

1 Види у Лтицама стнх 467 и следеће