Prosvetni glasnik

170

цроевктни гласник

граФскн институт. Та карта није нарочито удешавана за школску наставг, већ вшие за милитарне циљеве, али у недостатку школских карата за Балканско Полуострво и она се лонегде употребљава по нашим школама. Да је рељеФна карта г. Даниловића и највернија копија ове карте, она опет не би у свему одговарала законима греограФске наставе у нашим школама. Међутим, она далеко изостаје иза свог орнгинала, јер је оригинална карта јаснија, нрегледнија н инструктивнија од ово рељеФне копије. 2. — У једну од главних мана ове карте долази и њена „хипсометрија". Ова хипсометрија на рел>еФној карти даје целој овој радњи дилетантскп карактер. Изохипсе и хиисометрија са тоновима боја употребљују се за равне карте да се помоћу тих вештачкпх манира представи трећа димензија у једно.ј ]1авни са осталим двема димензијама. Па рељеФној карти тај манир постаје потпуно излишан цошто се карта изводи и у трећој димензији, онако као што је и у природи. Та излишна хипсометрија учиннла је целу карту нејасном. На растојашу два метра од карте изгубе се сви картограФски знаци њени реке, државне границе, саобраћајне линије н сва месга, —само остану црна нснупчења, а на растојању од 4—5 метара цела карта губн свој рељеФни облик и остаје само лошаимитација хипсометријској карти Евроиског Оријента. У овој т. зв. хипсометрији има веома крупних забуна. Зеленом бојом представл^ен је терен од 0—100 м. висине; г. Даниловић у внештској скали то назива „равнице". Међутпм све земљиште, које се диже до 100 м. није свуда равно, а сем тога нма равница на разним висинама, иа нису обојене зеленом бојом. То је требало да буде низија (Т1оПапД), али и то бн се косило са појмом, који се у школи деци ствара за низију. Исто тако и бела боја изазива не мању забуну. На нрви поглед чини се, да су ти високи региони под вечитим снегом, а њега нема на Балкан. Полуострву Алн још већа забуна настаје при об.јашњавању те боје. Висинска је скала оваква: „Равнице" до 100 м.; од 100—200 м. мрка боја; од 200—500 м. тамнија; од 500—1000 м. још тамнија; од 1000—1500 м. још за један тон тачније; од 1500—2000 м. сасвим загасито мрка; од 2000—2500 м. отворенија боја, лимунаста. После те долази са свим бела боја, што значн да су сви они региони нод белом бојом: преко 2500 м. Али на неким висовима, нри самом врху долазе још црвенкасте контуре (као кружићи), а у објашњењу стоји нацисано: „Лшшја ове боје, стављена на поједпннм висовима означава висину цреко 2500 метара". Према томе, ие зна се: коју висину нредстављају они бели појасеви између горње граннце лимунас-те боје па до ових црвенкастих кружића? — Зна се да и Дурмитор (2528 м.) прелази преко 2.500 м., иа на н.ему нема ни беле боје, ни црвеног, кружића. На Шар-нланини, Љуботен (2.510 м.) прелази само за 10 метара динију од 2.500 м., а на карти је метнут широк регијон иреко те границе. —■ Кад се аутор већ упуштао у „хинсометрисање" орограФије, онда је требао то учинити и код мора, па да назначи изобате и тонове за разне морске дубине; ово тим ире, јер је сва мора нредставио једном равном површином. У „знацнма" стоји: „Вароши од 20.000—100.000, вароши од 5.000 да 15.000 и вароши од 1.000—-4000 становника". А где су оне вароши, чији <-у бројеви између 15.000 и 20.000 становника, и оне између 4.000 н 5.000 становника? 3. —• На карти има и тонограФских грешака. Н.пр. Дојранско Језеро означено је јужно од Јениџе, а о ;о је у ствари чак под пл. Беласицом, а то језеро на карти није именовано. У Егејском Мору, означеио је у север-