Prosvetni glasnik

190

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Одузмимо му после тога жељу за пронал.ажен>ем научне истине, и створимо му жељу да тражи себи правшха за живот, па га таквога упутимо мора.гном и реллгијозном реадизму. Каже му се: ,Ево ти књига, статуа, барељеФа, поучи се, јер је уметност оруђе редигије и морала". У оба случаја, човек кога смо замисдили, добиЈа потпуну сатисФакцију. Али дајмо му једновремено обе те врсте жеља, и он ће се у брзо уверити, да су те две врсте реадизма којима се обраћа у конФдпкту, и да сметају један другоме. А замислимо ди случај да се сложе, човек кога смо сиремали био би лутка, иди бар такав би изгледао будући човек, каквог би реализам хтео да нам створи, човек који би једино имао да таљига за науку или врлину, нека врсте интелигентне неосетљиве машине, која би стално понављала: „Ми остављамо песннцима само улогу оркестра: нека нам свирају док ми будемо радили. Још би само требало знати да ли човеку не треба музика толико исто колико и рад; музика, то Јест све чари духа, осећаја и маште. Уверавају нас да .је та потреба само једна рђава навика, и да је будући људи иеће ни имати. Уметност ће се утопити у науку, и осигураће човеку такав прогрес, који ће га насигурно повести срећи, коју предосећају, како изгледа, прави мудраци као што су нир. Прудон и Зола. „Наука ће спремити двадесети век, и људи ће у толико бити честитији и срећнији у колико наука буде више редуцирала идеално, апсолутно, незнано, или како се већ то све зове". Само, сав свет не дели тај срећни ентузијазам. Чекајући неће бити с горега примити задовољства, што нам нуде, као што их Лајбниц зове, „уметности улепшавааа", улепшавања природе, улепшавања жалосног живота нашег. Није ли зар дивна ствар каква духовита реч Диме сина, каква шала Додеова, каква елегантна анадиза Фељеова, каква оригинална Формула Шербилијеова, какав опис Теријеов, какво пецкање Халевијево, или каква спекулација Ренанова? Што каква песма о срећи, није у стању и ерећу да нам да, довољно је што нам. ма и за један сат само пружи извесно задовољство. Разбијена ваза Сили Придома, која је тако популарна, можда и одвише популарна, јер је узрок те се заборављају много јаче иесме; Арверов сонет и толико других; каква нежна иронија Копеова, какав искрен и јак акценет у Еако Бог ствара душу, све су то разна задовољства, и Зола тражи да их презиремо, Зола се љути што у Француској има тодико осећаја и тодико духа. Ах, како сте ви страшан човек, господин Зода! Још кад би нам могди дати какав предосећај тих задовољстава што нам спрема научна ера која се наговештава. Ади какав ће бити тај земаљски рај који ви назирете као у сну каквом, о ви, што нам забрањујете да сањамо? Ко вам даје право да идете против ваших