Prosvetni glasnik

192

ИРОСВЕТНП Г.1АСНПК

похвалити да има један ред раденика више, али ни уметност ни појезиЈа неће имати ни једног раденика маае. И уметност и појезија вршиће и на даље своју традицијоналну мисију да задовољавају извесне наклоности наше душе, које наука никад неће моћи задовољити. Ви ћете дакле, ид' раније, ид' доцније бити приморани да мен>ате Фирму. Пубдика не воли да тумара. Пубдика се кренула вама с оним најивним повереаем, које она благонакдоно поклања револуционарима у онште. Она вам тражи ма и најмање задовољства. Издазећи било из храма било из Факултета, а пуна поштовања према науди и моралу, она је рада да се мадо забави, одлажући за сутра бригу о свом васпитању. И ви сте је узели у сво.је руке одведисте је пред сдике што представљају дух незадовољства и порока. Уведисте је у морадну трудеж сумњивих станишта, Фабрпчких радионица и ансана, и у материјалну трудеж болница, „Куће мртвих". Она се буни, а ви се правдате говорећи јој како хоћете да навикнете њено око, око публике, ,да добро запази животне сцене, и да се боље упозна с мрачним странама оне Фаталне слике што се зове судбина људи, како ће те јој тим дати „високу поуку о стварности". Пубдика се револтира и каже вам да није дошла да присуствује којекаквим „дисекцијама", да се ње мало тиче хоћетели ви или нећете ,до дна рити лешину људску", као што то Зола. каже. Ја нисам дошла да гдедам растрзану парчад са лешине, каже вам публика, но жива човеца. А ви одговарате : Ми носматрамо парчад баш у том циљу, да их после скупимо и од њих начинимо „синтезу". И то ће одиста бити депа синтеза, та ваша синтеза, лика страшнијег од сваког скедета, који се састоји из парчади, и који нам је у тодико одвратнији у колико дичи на крваво месо: једном речи синтеза одеранога. И гдедалац ће утећи, пошто ће му бити номогуће да дели ваш укус, укус „медецинара у врућици", н биће убеђен да вештина негована на тај начин пропада. А ако случајно те страшне привлачности гледаоца и задрже, то је онда само на штету и науке и морада. Јер не остаје он ту да се васпита и да се поправи, него да гледа, да се потреса, да се „емоцијонира", као што би ми рекли, употребљавајући Један од оних неодогизама, за које многи, грешећи, држе да су непотребни, док су они напротив баш потребни, да представе ниске осећаје и грубе сензације што се данас траже. Наука отуда неће имати користи, јер ће на тај начин компрометирати своје достојанство, представљајући се на начине којима је циљ, да ласка нездравом љубопитству. Што се религије и морала тиче, реалисте не само да их компромитују, но сујош и опасни за њих. И имају право и редигија и морад што не могу да трпе те „проповеднике без мисије". У томе погдеду и ми се усуђујемо мисдити као Депрео. Јер, или су и они проповедници, и као такви