Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ ОАВЕТА

733

у којима деца учествују. Тако су описани радови „код кононаља", „закокошком," ,,код пчела" итд. и у свима тим сликама са села има позиавања. ствари, што и чини да ти описи садржавају извесну ворисну поуку за децу. Одиста, какво је ненознавање живота на селу у варошке деце, овакви описи могу бити доста корисни, и читанка ове врсте, која уводи ту децу у познавање живота сеоског, свакако не би била на одмет. Само, ако јо идеја о таквој читанци доста срећна, њена обрада није таква. Пре свега, ппсац је своју књигу сувише развукао, поделивши је (местимице произвољно) на три дела према трима разредима (II—IV). После, описи варошког живота заостају за описима сеоског живота. Најзад, све су то кратки, подједиаки чланци, сви стално с поуком и често налик један на други, што чиии да је књнга после првих неколико свежих и орнгпиалних састава одмах једнолика и досадна. 7. Шали родољуб, од Михаила Максимовића. — Ова је књига сасгављена из чланака и песама (има и једна драма у стиху) који сви иду на то да развијају патриотизам код деце. То је књига о отаџбини, рађена можда по идеји „Малог Француза" или сличие патриотске ђачке књиге. Немамо ништа против књиге такве врсте, таквог задатка; напротив, сматрамо да би било корисно и веома корисно дати књигу сличну оној од III. Билоа, коју смо раније помињали, Само, такву књигу треба лепо написати, смишљено, разумно, треба објаснити отаџбину деци за коју се књига пише. Бпло је објаснио то; он је тако јасно и лепо представио шта значи отаџбина, зашто је људи воле, какве користи имају они од тога, што се удружују у државу, опшхину, птд. да ..дете које прочита то, разуме све, схвати, добија реалан и позитиван »ојам о томе. Слично је Било радио излажућн историске моменте. Овде, код. г. Макеимовића, нигде правог објашњења, никаквог реалног и иозитивног излагања, него скоро све сама фраза и само Фраза. Такав је састав „Отаџбииа" „Стогодишњица", „Наша браћа у туђини" итд; све иразна декламација, у познатом новинарс-ком стилу, али који би био нешто подешаван према деци. Историске слике („Српски узори и понос", „Узор Српкиње", итд.) пате од иете мане. 8. Школовање једног енромашног сраског сељшчета, од С. Савића. Ово је нека врста романа; идеја није рђава, али је обрада лоша. Писац је описао, и то детаљно, цео живот једнога ђачета, од првог иоласка у основну школу у селу до уласка у Војну Академију, целу одисију једнога ђака који поелужујн. То причање није сентиментално, ни на еФекат, ни за то да се ђачки положај представи што мучнији, него је проето, има доста детаља из живота, и чини утисак једне аутобиогра®ије. То би била добра страна спиеа. Рђава је пак што је све у њему невезано, негшемено, без труни ноезије, уметности и стила, без причања пуног и живог и које има реда, него је све казано суво, најнростије, регистарски, с иретрпавањем ствари, с причањем свега и оног што треба, и што не треба. Чини се да писац хоће да каже све, чега се год еећа; ни једну анегдоту неће да жртвује, нп један и најмањи догађајчић који му се дееио, ма да он нема везе с општим причањем. Нарочито се то иретрпавање и казивање без везе осећа у првим главама, где се, без икакве потребе за даље причање о школовању једнога ђака, излаже и цела детаљна историја једне сеоске породице. Какав је стил, види се по овим реченицама: „То беше врло љут човек и имађаше једну велику брадавицу за вратом" (л. 10). Или: „А кад (у кошутњаку) виде срне и копгуте, он се сети свога пок. деде" (л. 37; не каже се зашто га то опомиње на деду).