Prosvetni glasnik

НАУКА И НАОТАВА

479

Алпа до Кампаније и тек ее додније ограничио на Тоскану, која још и сада носи име од Етруска. Наравно са крајњом обазривошћу сме се примити нагађање, да су порекдом етруски неки технички изрази сакрадни, кадендарски и позоришни (на нр. регзопа „маска"), мада за то има неке потпоре у извештајима старих писаца. Поузданије је такво порекло великоме делу имена. А као свуда, гдс један језик позајми од другога речи у великој множини, тако су са етрускимименима свакојако у латински језик дошли и неки Формативни едементи, нешг наставци. Позајмице из Даље од таквих позајмица лексичке и Формалне приовихјезика. р 0 д е , 1а тински је, колико видимо, отишао само код грчкога. И то из сасвим појимљивих разлога. Етруског и келтског, венетског и месапског нестало је на италиском земљишту испред латинскога, тачно онако исто као и оскиског и умбриског. Додуше још у време Јулијана Отпадника било је посматрача жртава, који су своју мудрост црпли из етруских књига, али несумњиво је то био већ мртав језик, на коме су ове тајне ширене, онако исто као и јеврејски у синагогама. Келтски и илирски живели су додуше и даље с ону страну Алпа и мора, али они ни тамо нису за собом имали културе, која би Римљанима могла давати повода за даље позајмице. Другачије су Римљани нарочито из стајали према Грцима. Становиштво које је говорило грчки грчвога, остало је увек настањено у Јужној Грчкој, и матерња земља, из које је оно изашло, почела .је зарана а барем од краја 4. века пре Хр. утицати на „варваре" свим чаром књижевности и језика, који су као непостижан признавали скоро без изузетка и сами политички надмоћнији Римљани. У Риму се нису устезали удешавати према таквим угледима и синтаксу и стил; и не само .један пут него и више пута латински језик морао је допустити да га шишају по грчком чешљу. Шта више сме се рећи, да је историја латинскога стила на његовом врхунцу и у његовом опадању неразумљива ономе, коме поглед није стално управљен на грчке угледе, као што ће се то у појединостима показати у нашем одсеку о књижевном језику (VI). Код народна говора не може бити речи ни о тако свесном ни о толико великом наслањању на грчки језик. Па ипак већ и сама етимолошка анализа романских језика, ко.ји из латинскогапотичу, показује и овде јако дометање грчких елемената не само у речнику већ и у творби речи и у синтакси. Неће бити сувишно поткрепити ово неколиким примерима. Како Француско соир, италијанско со1ро „ударац" тако и Француско Шатег (старије Мазтег), италијанско Ђгазгтаге „кудити" долазе од грчких речи, прва од Шарћоз „шамар", „ударац," коју знамо и из римске књижевности као грчку позајмљену реч, а друга од Мазрћетет „кудити", одакле је позајмљено немачко Иазрћетгегеп. У овим примерима је цела реч грчка, а у Француском рггпсеззе, сот1еззе, Лееззе и тд. такав је наставак 32*