Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И НРИКАЗИ

491

два слова (т. ј. тј, дј од је — Ђ) не претварају, него се говори: дјед, дјевојка " „и за ово могло би се рећи да је варошки, господски говор јужиога нарјечија" (в. стр. 37). Године 1850 он је јошЈаче истакао важност овога изговора или овога докалног диалекта: „... који ми велимо да би требало узети за књижевни језик у свему народу нашему" (стр. 301—302). А он га је сам за књижевни говор узео још године 1839. У предговору своме речнику од 1852 вели он да би се, ако Срби једанпут буду узели који диалекат за књижевни језик, диалекатски облиди могли у речнику само узгред поменути, на пр. дјед (јужно ђед, ист. дед, зап. дид). Из тога се види који он значај даје облицима са дј. Да их је он као књижевне облике навео у другом издању свога „Рјечника", види се из тога што он само поред тих Форама ставља значење речи за које наводи и диалекатске облике (Џд, дид, дед). Истина је да он облике са ј (дјед и сл.) обележава као „југозападне"; али то треба само да покаже — као у осталом и у другим случајевима — да се они употребљава.ју у народу на западу јулшога говора. То је једино значење које тај изговор и тај назив имају код Вука. Они не представљају нарочит диалекат који би, према другима, имао да важи као четврти диалекат. Исто тако је нетачно оно што Решетар тврди о географскон положају овога диалекта. На стр. 27 он вели да је назив „југозападни" згодан за дрногорске и бокељске диалекте, за које га је, као и за дубровачки говор, употребио и Вук. Али горе смо јасно видели да га је Вук употребио за дубровачки говор и за говор неких вароши у Босни. Како је главна особина тога говора тје, дје, која је црногорским и бокељским диалектима у главном непозната — а то излази и из Гешетареве књиге (стуб. 141) — то је већ из тога разлога требало да Гешетар не буде на погрешном путу. Овакве грешке све су многобројније у оном а,елу књиге (ст. 7 и даље) где Гешетар наводи мОЈа мишљења. Он мени приписује тврдње које се нигде у мојим делима не могу наћи, и које неки нут предетављају противности ономе што сам ја рекао. На. ст. 8 Гешетар каже да су зетско-босански, косовско-ресавски и сремско-шумадиски говори, по моме мишљењу, штокавски; алипосле излагања на ст. 12 изгледа као да косовско-ресавски и сремско-шумадиски говор ја одвајам од штокавскога диалекта као засебне диалекте, и да их сматрам за нештокавске! Гешегар вели да су сви говори коЈе ја излажем редом но геограФСком положају, код мене самостални главни диалекти; али из мога текста. (Дјалектологическаи карта серб. лз., Статви по Славнновћдћнш под ред. В. И. Ламанскаго, СптбргЂ 1906 II св., стр. 1—59) и из приложених схема (на стр. 6—9) излази да они, овде изложени мало простије, стоје један према другом у овом односу: