Prosvetni glasnik

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

669

душе Толстојевих личности а четврта: догађаји и сцене из живота. Од свих тих елемената најслабији је философски, онај који чини његово размишљаве о догађајима, критика исгоричарских тумачења Наполеонових ратова. и Толстојеве идеје и објашњења тих иојава. Толстој је полагао врло много на тај елеменат свога дела; он је њиме завршио роман. као што се укусним иосластицама завршујо богата гозба. У познијим годинама Толстој се одрицао својих романа а узносио се својом философијом . Време ће показати да се велики писац варао: Толстој уметник надживеће у слави Толстоја ФилосоФа, и кад се у будућности свет још и даље буде дивио романсијеру, слегаће раменима ирод мислиоцем. Толстојев оригинални начин живота дао је његовој философпји известан светао ореол, какав она иначе не заслужује. Сама личност Толстојева може послужити као идеалан пример честитости, високе хуманости и јако развијенпх моралних и социјалнпх осећања. Његови настранп а симпатични поступци, у вези с његовим реФлекцијама, могу га прпказати свету жељном изузетностп и оригиналности, као неку врсту ђснијалног апостола нове религије срећнијег живота. Али, одвојена од чари коју одаје његова личност и од дражи која извире из његове уметности, Толстојева ФилосоФија нити је оригинална, ни тачна ни дубока. У Рату и Мџру Толстој напада на савремене историчаре, али не као трезвен критичар. него као озлојеђен Филантроп. Цела његова осуда тадашње историске науке, и ако се непрестано ионавља у роману, у тону нескривеног подсмеха, и у епилогу се пространо развија и Формулише, показује пзвесну збуњеност. Толстој је читао много и разноврсних ствари из природнпх наука, исторнје, метафпзпке и ти., али ииак зато нема јасних и одређених погледа и тачних схватања. Он види само поједине одломке, зна неке емпиричке законе, наслућује важност нзвесних научних генерализација, али је све то код њега непровидно и магловито, као у тамном вилајету из народних гатки. Има нешто истине у његовим размишљањима, али је она прикривена у маси чудних, необјашњивих и ненаучних реФлексија. Мисао његова да. једине велике личности не стварају догађаје несумњиво је тачна, и ако није нн дубока ни оригина.ша.. Али он ту не стаје, и његово даље разлагање нема више научни карактер. Он се тако збуњује и давн у маси нетачних идеја, као што се неумешан човек збуњује у гомили света и као што се рђав пливач дави у дубокој води. Толстој не признаје утицај великих личности на људе и догађаје, а то ћо рећи не познаје добро везу пзмеђу психичких и социјалних сила, и ако су те ствари биле цознате у оно доба. Говорећи о власти он се подсмева историцима што је узимају час за узрок час за последицу појединих друштвених појава. Међугим, ствар је врло ироста: и власт, и утицај великнх личности п све друге социјалне појаве у исто су време и иоследица и узрок. Извесне Физичко -нсихичке и социјалне силе стварају власт п велике личности, а ове после постају један од узрока другим појавама. Историци не могу истраживати ни праузроке, јер то је носао филосоФа, пи далеке узроке, јер је то дужност социолога, него тумаче појаве блпжим узроцима., као што се иристоји. тако да кажем, њиховој струци. Нећемо се више задржавати на научним погледима и философским размпшљањима Толстојевим исказаним у Рату и Миру. Они не чине његову снагу ни његову величину. Одвојенп од романа, они му не само не би смањили, него би му, напротнв, појачали вредност. Стављени у роман без икакве потребе, они му само сметају, претрпавају га и гуше. Све те водњикаве реФлексије стоје на роману као грба на грбавцу, као што .је за Игову Богородичину Цркву рекао један немачки лптерарни историк. Да би штета била још