Prosvetni glasnik

ИАСТАВД И КУЛТУРА

141

ће нам одговор на ово питање бити одмах јасан. Свака Наука мора, као што рекосмо, да има своје објекте; ови пак морају стојати у међусобним сталним (законским) временим и просторним односима, Објект, простор, време, промона, закон, то су све појмови од којих подази свака Наука, те отуда је јасно да о њима не може да да рачуна ниједна од Наука, из чега излази да мора да ностоји једна нарочита Наука која ће да нам да рачуна и о тим последњим и иолазним по.јмовима сиаке Науке, а та је Наука ФилозоФија. Ти последњи научни појмови, како рекосмо, означују со именом материјалне претпоставке Науке, и, као што ћемо доцније видети, од разног схватања тих материјалних научних претпоставки зависи и схватање ФилозоФије. Да би нам још јаенијим постао овај однос Науке и ФилозоФије, послужићемо се једним примером, којим се и Ердман у истом диљу сдужи у својој Логици. Њутн, погато је у своме главном делу деФИнисао извесне научне појмове, вели да нојмови простора, времена, кретања и т. д. не потребују дефиниција, јер су свакоме јасни и разумљиви. Тако Њутн, т. ј. научар. Кант нак одмах у почетку свога дела ставља питање: шта су простор и време; јесу ли то празне Форме норед ствари, и у којима се ове налазе, или су то пак саме особине ствари и т. д. Тако дакле Кант, т. ј. Филозоф . Научар, можемо рећи, има да нам да одговор на питања која се односе на извесну групу објеката; филозоф пак третира питања која се односе на целину реалности. Овај наш пример са Њутном и Кантом ноказује не само шта је ФилозоФија за разлику од Науке, већ нам уједно потврђује немогућност Науке без ФилозоФије. У томе би се састојао задауак ФилозоФије у колико је она теориска; т. ј. то би био задатак тако-зване теориске ФилозоФије. Али има и других питања, која од вајкада муче човекову душу и чији одговор исто тако имамо да очекујемо од Филозофпјс. Да бн разумели тај нови задатак ФилозоФије, морамо себи да ставимо једно опште питање, а на имс: откуда долази то да ми стављамо себи питања у односу на стварност, и зашто нас мучи чежња, за одговором тих питања? Одговор лежи у томе, што човек ирвобитно наилази у свету Факта која стоје међу собом у противречности, т. ј. он налази на немогућности, па ношто су иротивречности немогуће у свету, јер би иначе сам свет био номогућ, то он ставља себи задатак да нок;1жс нривидност тих немогућности, тих нротивречности. Човек се дакле у овом случају иалази прод дилемом или да негира егзистенцију света т. ј. да ову огласи за привид, или пак да укаже привндност немогућности, противречности или, разумљивије речено, привидност чуда. То би био и у томе би се састојао теориски задатак Науке и ФилозоФије. Наука и Теориска ФилозоФија, можемо рећи, имају задатак, да логичкн оправдају егзистенцију света, и из ове велике антиномије између егзи-