Prosvetni glasnik

лриказн и оцене

609

Веберов закон, ма се томе закону, с обзиром на цоменута и безбројна друга ограничења, пребацивало, као гато многи чине, да важи само „у уским границама лабораторије". Међу тим, и преводилац је тај исти израз Циенов превео на три места доцније (код слуха, стр. 74) несрављено боље и готово са свим добро са „осетљивост промене". А зар баш то није врхунац конфузије? Зар то није доказ наспвног превођења, литералног, вербалног? Како је преводилац могао заборавити оно што је раније о истом предмету рекао или како је могао превидети да је обоје једно исто? Тако исто груба погрешка је и преводиочево „периФерно слепило" (стр. 85). Тако он преводи Цпеново „репрћепзсће ЕгћНпсктд" (8. 88), место да то баш преведе верно са: периФерно ослеиљење. Јер, као што је познато, ми смо за боје сви пери®ерно слепи и Циен за то не говори о том општем слепилу (ВНпЛћеИ) већ о ослепљењу. Мени истина, признајем, није позната та очна болест о којој Циен (који је, пре свега, лекар) говори. Али је Циенов израз довољно јасан: он означава знатно иојачање („дугогодишње", како Циен вели) нормалног периФерног слепила, — док се не изгуби чак и осетљивост за мрачно (тамно). Изгледа мала, али је у ствари (у смислу емпиријске, научне Психологије) врло велика погрешка и лревод вољних радњи са — вољине радње (стр. 11, 12, 18, 226 итд.). Зар не изгледа воља по томе као некаква засебна и основна душевна моћ која има — своје радње? Да ни.је преводилац са својом Психологијом воље још негде у „теорији душевних моћи" или (с Бр. Петронијевићем) још даље, — у средњем веку? Па ми данас нарочито избегавамо да говоримо о вољи баш тиме, што говоримо само о појединим вољним радњама, т. ј. о ономе, што је једино у искуству дато и што, према томе, једино може бити предмет емпиријске Психологије! Колико је само, пре свега, преводиочев израз дисхармоничан — не, комичан у Циеновој асоцијационистичкој теоријп воље, по којој она тако рећи у опште не постоји! И оваквих погрешака нијс мало. Њих је нарочито много у регистру на крају књиге, који садржи поменуто „објашњење тежих и непознатијих израза". Да је то „објашњење" изостало! Да не говорим о излпшпим објашњењима као : абонос или чак абнорман или илаузибилан или фиг зациј а (место: Фиксација!) итд., што се и не може увек адекватно превести, а што, као врло добро познате класичне и интернационалие научне изразе, није свакојако ни било потребе проводити — читаоцима Циенове Психологије! Па зар ће читаоцима, којима се то мора објашњавати, биги познатпје све оне многобројпе врсте биљака и животпња што их Циен — обпчно класичним именом! — помиње нпр. у ирвом и шестом предавању? А та имена, чак ни она која се (као нпр. нсевдоподије, Флагелати итд.) чешће понављају, пнсац не објашњава. Међутим, он објашњава (разуме се, непотпуно) нпр. хроноскоп и хроногра®, које је Циен у свом једанаестом предавању објаспио тако детаљно! Него и овде ћу се моћи задржати само на најважиијим и највећим погрешкама које се тичу иреводиочевог знања одн. незнања у опште или специјално, што је за нас важније, знања философског, психолошког и физиолошког . Тако је нпр. преводиочево објашњење монизма. (по коме материји нрипада осетљивост, стр. 270) врло уско. Оно се може односити само на најновији монизам (нпр. Хекелов), али никако не на његове историјске претече. екстремни материјализам једног Ламетрија, једног Холбаха или једног Бихнера, а још мање на екстремни спиритуализма нпр. једног Берклија. То важи и за објашњење солиисизма. Зар је