Prosvetni glasnik

НАОТАБА И КУЛТУРА

И. И. СРЕЖЊЕВСКИ НА СЛОВЕНСКОМ ЈУГУ И У СРБИЈИ 1841 — ЕТНОГРАФСКИ И ИСТОРИЈСКИ ПРИЛОЗИ —

Одлучивши да изучавање мдаде Сдовенске Науке подигне у Руеији на достојан ступањ, руско Министарство Просвете сматраше у тридесвтим годинама прошдога столећа првои дужношћу да на катедру Сдовенисгике у неколиким универзитетима постави људе који ће у истину бити носиоци те науке. Најпре се покушало да се те катедре попуне већ чувеним представницима Сдовенске Науке у Чешкој. Тога ради требало је задобити П. Ј. ШаФарика, Ф. Л.. Чедаковскога и В. В. Ханку. Највише се иолагало на Ханку, најмање — у једно доба — на ШаФарика; њихова је, међу тим. стварна вредност ишла оним редом како су овде исписана њихова имена. Ханка је био рад задобитку те части, Челаковски се колебао, ШаФарик је позив са захвалношћу одбио. На руску се катедру није попео ниједан од њих. Тада Министарство Просвете у Русијн промени план: одлучи да неколике млађе људе, које предложе ноједини универзитети, пошаље ради изучавања Словенске Науке и Словенскога Света ван Русије. То је била најлепша и најкориснија одлука, а такоје ието био врдо уман начин на који су изабраници имали да изврше свој позив. Ствар је посматрана са високога гледишта и широкога видика; није се хитадо у времену, није се жалидо у средствима. Московски је универзитет изабрао Јосипа Максимовића Бођанскога, петроградски Петра Ивановића Прајса, харковски Псмаила Ивановића Срежњевскога, казански (доцније) Виктора Ивановића Глигоровића. Путницп-испитпвачи добиди су, у неколико различита, упусгва, којих би се морали држати у својим пуговањима. Како нас у овом издагању интересује нарочито пут Срежњевскога, то ћемо се мало задржати на инструкцијама које су њему дане. Задаћа је његова пута била одре1 ; ена као средство које ће у њему развити дух саморадње. Всли се у упуству како је „предмет изучавања словенских наречја, у 'правом научном значењу његову, јоште мадо