Prosvetni glasnik

НАСТАВА П КУЛТУРА

6б1

Пут им је био: Сењ—Брлог—Оточац—Госпић. Предео је с те сгране Ведебита ирекрасан: између гора, које су лево и десно, апокривене су шумом, прострла се долина и у њо.ј гај, лугови, расуте сеоске куће у засенку јасена, јавора, липе. То је — Војна Граница. Гора се Велебит уздиже под углом 60°. Бора је ломила и пустошила све, а човек је овде онде на камену подигао нешто винове лозе. Уз такав се Велебит припојио Сењ, Карлов Паг. Али је у њима Добро што чујеш словенски а не италијански говор. Около се уздижу виногради један изиад другога. 0 маслини пи речи. Са друге је стране Велебит много живљи, зеленији. Огранци који иду од њега у разним правцима пуштају се у долине покрпвене шумом, поља су иритиснута житом, а ту су и рсчице и нотоци. Градови: Огочац, Перушић, Госпић више личе на села, и то војничка. Мало је радних руку; поља су лепа, али слабо обрађена; кућиде су све дрвене. По врховима стоје „наноси" т. ј. смолом натопљено грање, да би могло планути у тренутку турских нападаја; такви се сигнали брзо пале један за другим, те се цела крајина за час узбуни. Пред сваком кућом стоји „чекало' т. ј. клепало које клепље у таким приликама. Народ је досга сиромашан, једино ОФИцпри и „сержанти" живе добро. Наши су се путници запреиастили када су видели какав изгледа правосдавни пои: на њему су суре војпичке панталоне, такав прслук, на ногама утегнути опанци а на глави црвеиа капа. Оточац и Госпић пуковска су места. Пут је од Госпића преко Велебита упрано отрашан. ,0 хајдуцима се мало чује, а ускоци живе само .још у предањима, унраво у песмама". Срежњевски се хвали како је „усиео" у Сењу да занише повише таквих песама... Морска је страна стрма, камепита, али је изглед јединствен. Под ногама је чудна Форма острва Пага, за тим море, по коме је расејано пуно већих и мањих острвчића, па пајзад опет чисто морекоје се на крајус небом љуби. Сунце је баш залазило кад су они слазили, па је море горело његовим жаром и златом, тако да је било тешко гледати у њ као и у само сунце. „У Госпићу смо се познали са Николом Боројевићем — иише Срежњевски Ханки — чије Вам је име познато из Српскога Л.етописа и Српских Пештанских Новина. По своме литерарном положају он припада броју оних, који себи допуштају иозајимање речи и пзраза из руског јсзика. Позајмица је допуштена, али је дужна да се прилагоди духу језнка у којн се уноси. Гсчн као што су: „нужда", „надсжда", „поњатије" и т. д. пристају српском језику тако као трговцу мундир или ОФИЦиру „жабо". Друга би ствар била кад би иостојала српска » нублика, коју би литератор био дужан слушати и по њеној жељи чинити; онда би се још могло и онростити; али је српски књижевник слободан радити како хоће, он ствара читаоце, а маса има јотп тако