Prosvetni glasnik

948

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

81ае", послаником шпанскога калиФе Абдерахмана. Епископу су одмах пали у очи таленат и спрема ђаконп Лиутпранда, па га је стао наговарати да опише историју СЕОга времена. Тако се онда Лиутпранд под утицајем Рецемунда регаио да напише европску историју свога времена, почев од последњих година деветога века. Али је Лиутпранд тек на две године по састанку са Рецемундом започео сво.ј спис у ФранкФурту 11 . Дело своје назвао је Лиутпранд Антаиодозис, т.ј. одмазда својим злотворима, у ирвом реду тиранину Беренгару и његово.ј жеии Вили. Ну сем одмазде хоће писац овим делом да ода нризнање и свима онима који су му у животу учинили ма какво добро 12 . По замишљеном и доста вешто изведеном плану, ио ширини интереса и слободи схватања, Лиутпрандова Антаподоза спада међу најзнатније историјске списе ранога средњега века. Па жалост ово дело у шест књига, у коме писац од четврте књиге прича као очевидац 13 , није довршено. Шеста књига, наиме, прекида баш са врло интересним описом прилика на византијском двору за владе цара Константина VII. ПорФирогенита. Не знало чиме је Лиутиранд намеравао да заврши своје дело Антаподозу, али ио свој нрилпци да се носио мишљу да важни.је догађаје прикаже све до својих дапа. Дендликер и Милер мисле чак да је Лиутпранд свој мали спис о цару Отону, о коме ће одмах бити речи, и свој извештај о путу у Цариград 968 намеравао да унесе у завршни део Антаподозе 14 . Ну ово је само нагађање, како је истакао и Ватенбах 1б , јер је Лиутпранд, независно од ових једностраних списа, пре могао да мисли да заврши Антоподозу у оном истом универзалном правцу, у каквом је дело довео до 950. Ну било како му драго, јасно је, да Лиутпранд ово дело није писао у једном потезу него с прекидима у већем размаку времена. Види се то по томе, што у доцнијим књигама понавља неке појединости, о којима је већ раније писао. Тако нпр. у првој и трећој књизи Антаподозе, где истим речима говори о незнатном пореклу цара Василпја 1. 16 , о називу ПорФирогенит ", о односима цара Романа I. према Константину VII. 18 Тежак ноложај Лиутпрандов, о коме чешће говори у Антаподози, ноправио се знатно, када га је Отон I. поставио за епископа у Кремони.

11 Ап1;аро(1о815 III. 1. Моп. бегш. ШзЈ. 88. р. 303. " Шс1. 13 Нас4епи8 диае сИ&езЈа аип4, засегДов запсШзјте, 81Си( а §гау188Јт18, дш са сгеуегап!:.. г1ш аисЦт1, ехро8И1; сае1егит диае паггапс!а 8ип4, Иа и4 сцп 1п4ег1г1епт, ехрНсађо (Ап4арос1о818 IV. 1. Моп. бегт. 88. р. 316). 14 1)аш1Нкег-Ми11ег, 1ли<1ргап(1 уоп Сгетопа, 1|е1Д2% 1870. 24. 15 Ша4оп8сће 2еИзсћпД XXVI (1871) 275. 16 Ап1арос1о818 I. 8. III. 32. (М. 6. 88. р. 276. 309). 1' 11)к1. 18 Ап1ароао818 III. 34—37. V. 14. 20, (М. а. 88. р. 310. 3.30. 332.)