Prosvetni glasnik

настава ii кудтура

1097

игре доеадиле. Свс до самох 1 иочетка школског доба беше Б послушнији, веселији и тачиији, кад су га од игре подизали иди одвлачгли, и при том је проста употреба мигаићно снаге очеве била од спасоносног моралног утицаја. Као што има низова физичког развића, н. пр. сисање, уједање, жватање, лизање, или: седење. даакење, стајање, идењс, трчање, скакутање, скакање, или: кретање рукама, дочепавање, чврсто држање, стављање падца на супрот осталим прстима; исто тако има и моралних низова, који су засновани у особеностима и нагонима мајчиним, пре него се деге још родило. у његовом инстиикту, чије је развиће ието тако чудно, као и развиће самога детета. Б је мрзео хдадно купање, стога му је дадиља причада, нокушавала све могуће да му скрене пажњу, иазида на сваки њсгов узвик. Ну једнои га је купао отац, који је остајао миран и ништа није пазио на детињу дреку. Б је на.јпре дрекао као обично, али затим је био изненађен, да ништа није помогдо, ма шта он чинио, и после три дана се покорио без гглакања. Он је волео да од шале нодражава пепосдушност, у колико је смео да се усуди. Заповест да се ово учини, а оно изоетави, он је сматрао најпре као неко мучење, које је важило за дани тренутак. С иочетка је он разумевао заповести тако, као давреде само за некодико секунада, п тек ноступно, пошто су се развиле његове представе о времену, он је научио да их нримени на дуже и све дуже одсеке времена. Иамћење у детета с почетка као да доиире од тренутка д з тренутка, послс од часа до часа, од месеца до меееца и тек много касније кроз цео живот. Слично је н са нредставом о простору. Посдушност у дсце одговараше често пута квадрату одсто.јања иди јачини гласа. У онше, Г је много мање бида послушна од Б. Независно од нромене расподожења, изгледа као да упорност и несташлук, нестрпљење при обичним играма, љубав ка новини, избијају у нападима, слично навикама што нзненада избијају. Децу смо најпре тако научили да су извесне радње недопуштепе, што смо им говорили „не — не", а уз то дако руком но образу шљепнуди; затим беше довољно „не — не" са додиром образа, носле само ,не — не;" затим присуство и пажња очева; затим „не — не" материно и т. д. Кад је Г плакала, а отац иди мајка на њу се оемехивади, то је ускоро наступао чудан судар у расположењима, пола пдакање, нола смејање, докле је носле неколико тренутака наступао обрт расположења, и само смејање заостајало. Иста нромена се дашавала, кад смо Г за време пдакања позивади да нева, вессла шала коју је она научида. Задуго није могла Г ниједног тренутка да буде без погдеда материна или дадиље. Она није могла сама да се забавља и није могла да подноси, кад су затварали врата и њу саму остављадн, што је за њу било, као да су је искључили из неба. Бављење у нољу беше за њу најмилије. цгосветии гдасннк, II књ., св. 11., 1913. 47