Prosvetni glasnik

1102

ПГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

п разбристравају. Има, истина, у њих друга једна слабост, она коју су наши стари крстили благоглагољивошћу. Француз је заљубљен у лепе Фразе и расипа их обилато и где треба и где не треба. Оне му служе час ради украса, а час за потребу. Понекад, јак у доказивању, богат у чињеницама, иоуздан у закључцима, с одабрапим и оригиналним мпслима Француз из чисте кокетерије, из жеље за снажним еФектом гарнира све то изобпље идеја сјајном н блиставом Фразеологијом. Други пут лепа и кптњаста реч стоји ту само да прикрије снромаштво мисли, да допуни недостатак разлога или да заклони обичност и неоригпналност погледа. Ни Жил Пајо, о коме сам рад говорити, нпје слободан од те готово опште Француске слабости. И у њега има реченица и периода који звуче јако а тежо мало. За срећу и по нас и по њега, ти су Фразеолошки наступи врло реткп, и нису у стању засенпти добре стране његових одличних васинтних књига... 11 Проблем о васаитању воље обухвата два питања која су у тесној вези: једно психолошко и друго педагошко. Прво се тиче овлађивања вољом, друго моралног пдеала коме воља треба да нас одведе. Имати власт над собом не значи нпкакво добро, ако се снага воље не упутп впшим моралним циљевлма. Велики разбојнпци, сурови завојевачи, свирепи тирани, пеуморни а саможиви нагомилачи богаства, сви они често имају снажну и дпсцпплпновану вољу. Али аратост ти такве воље, која стаје масу људи њихове слободе, споко.јства, имовипе па и жпвота! Питање : шта треба радити мора да дође пре питања: како се треба наоружати за рад. Прво циљ, па носле средства! Жи. 1 Пајо је обрнуо ствар и најире учио омладину како треба васпитавати вољу, а тек доцније је упознао са својпм етичким идеалима. Није то једпно ограничење које је аутор учинио. Амнутацпја иде и даље и нредмет се сужава све впше. Васпитање зависп од трп главпа чиниоца: наслеђа, утицаја средипе п самоваспитања. Пајо је сасвим пзоставио први елеменат, свео на малу улогу и у незнатну Форму други, а опширно се позабавио само трећпм. Чак о наслеђу говори с омаловажењем које се не да ни разумети, а то ли онростити. Свакако, стара метаФизичка теорија о урођености карактера нема више важности, бар не у оном апсолутном смислу, у коме су је изнели њени најватренији браниоци. Али ако није у свему истинита, ниј.е ни сва лажна. У њој има једно покрупно зрно истине, као што то доказују најновија Факта и закључци психолошке науке. Карактер је у истипи „резултанта спага вечито променљивих", али у њему има и извесних предоминантних наклоностп и диспозиција, које се наслеђем преносе. Васпитање може или смањити њихову јачину или тренутно зауставити њихову маниФестацију, или је ублажити и ослабити, али их ретко може сасвим уништити. Оне личе на ватру која изгледа прегашена али је у ствари само запретана: какав јачи замах може учипптп да снажно букне оно што је једва тињало. Има породица с бруталним страстпма, чији се чланови тешко могу спасти од зле коби на коју их упућују крв и нерви. Ни савети, ни поуке, ни зарицања, ни часне речи, ни хигијенска средства, чак ни ппаче моћан утицај хиинозе нису у стању излечити их од наслеђених страсти, од којих се одбијају и преламају сви васпитни утицаји. Пајо је. без сумње, виђао чудне случајеве у породици: два брата посопца, рођена оба у размаку од непуне године дана, васпнтавана заједно, у истој породици, негована с подједнаком љубављу, дата једне исте године у исту школу, нераздвајана, тако рећи, ни за тренутак један од другог, спремана