Prosvetni glasnik

96

Просветни Гласник

или издајничка одуговлачења довела до овако неиоправљивих резултата" МопЛе 81ауе, 5, стр. 700). Он је бранио са сваке стране од напада наш народ. Познато је колико се Аустрија трудила да баци кривицу за светски рат на званичну Србију и колико би таква оптужба шкодила интересима нашег народа да није, одмах у почетку, одбачена од нас и наших савезника. Тешко је рећи ко највише у том правцу има заслуга, али сеиту чуо глас Дени-ев, увек звонак и чист. Када су Бугари хтели својим старим везама да подстакну своје некадашње пријатеље у Француској, као што су успели да учине у Енглеској, да се о њима говори као жртвама цара Фердинанда и српске грамжљивости, Дени је у чланку Ви1^аг1е еГ 1а <Нр1отаИе аШее показао сву дубину јаза који дели француски народ од бугарског и све бесциље пренемагања бугарских агената и њихових покушаја да изазову код француске публике какву болећивост према својој судбини. И ми можемо заиста тврдити да су Французи у том правцу, и ако је многе од њих везивало старо пријатељство са бугарским народом, умели да оцене сав значај измене која се извршила, и да своје старо пријатељство не везују за рушење онога што је добивено толиком крвљу француског и српског народа. Бугари се никад више нису могли у овим круговима дићи. Када су покушали за време конференције мира, засипајући десетинама књига, брошура, мемоара и свачег другог, свакога ко се интересовао овим питањима, да докажу да имају права на попустљивост од стране савезника, јер су прекинули својевољно рат, опет се чуо Дени-ев глас: „Бугари су се предали зато што су тучени, онако исто као што су Немци тражили примирје у очи сигурне војничке катастрофе. Бугаре нису победили дипломати, већ француски и српски војници". То је била општа тачка гледишта француске интелигенције у ово време. Али било је још једно питање, питање нашег и француског односа према Талијанима. Дени је и ту заузео одлучну позицију. Њему је изгледало да ће своју мисију извршити само тако ако се заузме да победи она страна на којој је правда и истина. Одајући велику хвалу талијанском народу за поднесене жртве, признајући све лепе особине његовој култури, толико блиској француској, и по духу и по старости, он му није могао дати за право тамо где је талијански народ тражио очиту неправду. Он је апеловао на најбољи део талијанскога друштва да не ствара клицу нових ратова, он је осећао тугу видећи да народ који је он волео и којему се дивио, допушта да га компромитују рђави саветодавци. Када је после примирја чуо да талијанска војска заузима крајеве који су српскохрватски и словенски, његова душа је до дна уздрхтала, и он је одржао у Р01 е{ У1е један говор, Ои Уагс1аг а ПзМе, којим је евоцирао, својим пластичним језиком, све покрајине наше од једног краја наше земље до другога, и ставио пред публику злочин