Prosvetni glasnik

146

Просветни Гласник

веку, па све до у 19-о столеће, није имала на себи готово нич.ега другог народног сем словенског књижевног језика. У погледу остале форме, као и у погледу садржине, та књижевност се састојала готово само из превода и из имитација грчко-византиских списа. А за књижевност западноевропских народа рекли смо већ раније да код ње ни књижевии језик није био народни, него стари латински. Видели смо такође, и за периоду ренесансе, колико је грчко-латински уплив обузео и тада књижевности модерних народа. Споменули смо и још новије „псевдокласичаре". Да завршимо с тиме да се чак ни народне умотворине модернога света нису могле отети том упливу грчко-латинском. И ту су се увукли било чисто грчки и латински мотиви, било источњачки и други, али који су прво прошли кроз грчку и латинску књижевност и кроз грчко или латинско усмено предање. Разуме се, овим није ни близу исцрпена тема о стоструким везама између модерних књижевности и грчко-латинске књиге. Но дао сам ваљада ма и најблеђи појам да је то једно исто књижевно семе, и једно исто књижевно дрво. Само се оно у наша времена силно диференцирало, пустивши многе сасвим нове гране, и у сасвим новим правцима. Немогуће је, дакле, на том дрвету ишта озбиљно проучавати без знања грчке и латинске књижевности, без знања грчког п латинског језика. Да се задржимо мало и на потреби тих језика за археологију модерних земаља и за историју националних уметности модерних народа. На целом пространству Европе од Средоземног и Црнога Мора до Дунава, Рајне и Атланског океана, ми се и дан дањн крлб често сусрећемо с грчким и латинским рушевинама, с камењем покривеним грчким и латинским натписима, с грчким и латинским гробницама, и г. д. А ако на тој просторији овде онде зачепркамо и у утробу земљину, наћи ћемо таквих предмета још много више. Нема сумње, ти остатци спадају у науку „класичара", у науку о Грцима и Латинима, а не у науку о модерним народима. Али у питању су модерне земље. Ако сваки народ неће проучавати своју рођену земљу у свакол\ погледу, па и у археолошком, ко би други то за њега радио? И заиста, сви модерни народи тако и чине. Ето, дакле, једног примера где тим народима требају и чисти „класичари", и то за једну нациоиалну научну потребу. А како стоји ствар V историји националних уметности самих тих народа? Сваки час бива да овај или онај уметнички споменик Романа, Германа, западних Словена, н у опште западноевропских народа, носи на себи по какав латински натпнс који тумачи смисао тога споменика, или се односи на неки моменат из његове историје. То вреди не салш за грађевине, него и за друге врсте крупне и ситне уметности западноевропске. То вреди нарочито за средњи век, ади у велико и за нови. Но сем натписа, ми често имамо о уметничким спомеиицима поменутих народа и других латинских извора — докумената, бележака у књижевним списима, и т. д.