Prosvetni glasnik

т

језика имитовање с реакцијом. Несумњиво је да принципски нема разлике при учењу разних језика, јер никад језик није психички наслеђена способност, и јер ма које дете може научити ма који језик. Али, када је тај принцип примењен на учење другог или грећег језика, зашто он не би могао, управо зашто није примењен, или боље, настављен у школи при учењу првог језика, језика матерњег? Код детета се гласовни систем образује још у доба првог детињства: дете донесе у школу прилично развијен речник, али који обухвата у главном речи свакодневне, породичне употребе; дете унесе у школу речник и језик који представља први концентричан круг у образовању језика као социјалне творевине. У основној школи, а затим у нижим разредима гимназије, треба да се формира други концентричан круг: ту дете треба са проширивањем појмова и идеја да богати свој речник новим конкретним речима, уз наставу из природних наука, и апстрактним речима и изразима, уз наставу читања, рецитовања. моралних и грађаиских поука, историје. Рад у основној школи није идеалан, уџбеници су произвољно рађени, али методски рад није рђав. У гимназијама пак, као што смо видели, обично се прекида тај нормални и природни развитак индивидуалног језика, и зато је у главном успех компромитован. Међутим, у гимназији се може тај природни развој наставити, и то је једини начин да се у свести једног детета формира осећање језика, нарочито кристалишу значења речи и развије смисао реченичне анализе. Тај једини добри начин рада нарочито је потребан у школама оних крајева где књижевни језик није идентичан са говорима локалним. У Србији. пре рата 1912 године, разлике дијалекатске биле су несравњено мање него на територији данашње наше државе. Данас, на територији наше државе, у нашем народном језику има неколико група дијалекатских које су врло далеко од књижевног типа језика: књижевни језик оснива се директно на млађим говорима штокавскога типа, који су најзнатнији и заузимају отприлике средишни положај према мањим и архаичним дијалектима македонским, призренско-тимочким, старијим штокавским, чакавским (приморско-историским) и кајкавским (загребачким). У основи, књижевни језик у Загребу и у Београду је у главном исти, јер од Људевита Гаја загребачки писци дефинитивно примају заједнички тип књижевног језика. На тај начин у многим крајевима књижевни језик се мора учити као сваки живи језик, и у основној школи и у нижим разредима гимназије. Код нас, дакле, јавља се овај проблем у оном облику у коме је постављен на пример у Француској, и требало би га решити на сличан, али доследније изведен начин.