Prosvetni glasnik

302

Нросветни Гласник

Колектите казне У белгијском часопису „Народно васпитање" (^ЕсЈисаНоп паНопа1е), педагог Девожел упућује једну плаховиту, али праведну оптужбу противу колективних казни. Колективна казна је уарошћена правда: „Наставник, због неспособности у послу, плаховитости карактера, равнодушности у употреби средстава, неразмишљености, журбе, нестриљења да што пре сврши с неком ствари, не знајући кривце, или хотећн да их не зна, или због тога што их има сувише, кажњава масу: главно је да казна буде изречена. Дело не сме осгати некажњено: принцип ауторитета захтева да се донесе пресуда. Шта би било с учитељем и његовом влаигћу кад би злочин остао некажњен? Зашто губити време у испитивањима, истраживањима која неће донети резултата? Човек губи ту у исти мах од свога угледа. У осталом, све ове ствари се не резонују: постоји преступ; кривац није био ухваћен на делу; нико се није сам јавио; у толико горе: нека сви плате. Тако ће бити сви обазривији у будуће: знаће да правда бди и да казна постиже све ако не може да постигне некога." Будући упропашћена правда, колективна казна је самим тим негаиија ххравде. „Она постиже масу, дакле кажњава насумце. Она изазива, подстиче и награђује потказивање. Она подстиче и лицемерство: кукавица се крије и почиње наново. Невини се трже, зачуђен, Други пут, протестује. Према темпераментима, јавља се гнев, мржња, презирање или равнодушност спрам наставника. Слаби се повлачи, преплашен. И за све то наставник не зна; он не види у унутрашњости срдаца, јер он и не зна да има срдаца." Колективна казна значи ишчезавање сваког сисшема моралне кумшуре: „Наставник ће бити све што хоћете: он није више васпитач. Једна провалија се ископала између ученика и њега, Нема више поверења, нема више љубави. То је професор силе; он нема другог ауторитета до тога. Он говори: нека се слуша! И нека ученици буду непомични и неми!" Колективна казна је остатак најстаријег варварства: „Она долази из давних давнина: она води порекло од примитивних друштава, затим од дивљих теократија, од ауторитета стављених на ступањ божанстава, од охолих аристократија... То је убиство побеђеиог становништва, пљачка заузетих градова, ропство за њихове становнике, паљевине, отмица, силовање." То су поступци немачке администрације у окупираним земљама: депортације девојака из Лила, премештања по персијском начину раденика-робова, глобе наметнуте градовима, „казне" досуђење целокупном становништву истог кварта... Кад се све сведе, колективна казна је „плод и потврда у исти мах личне силе, непросвећеног деспотизма, аутократије, царизма: нема дискусије, покорност;'кривац по сваку цену, или су сви криви",