Prosvetni glasnik

582

Просветни Гласник

Други час: од 9'45 до 11 • 15 Трећи час: од 11'30 до 12-30. Одмор увек по четврт сата. Вероватно би ово било згодније него да ђаци долазе са пет предмета у глави и са могућношћу да добију пет оцена за једно пре подне. Где би то онда могло да буде савесно, без варања и без икакве стрепње? И зато није чудо што се ђаци на одмору преслишавају, у место да се одморе и освеже за оних десет или петнаест минута до другога часа. Разумљиво је да наставник не би могао читав сат и по предавати, нити би за све то време смело трајати само испитивање. На згодан начин посао би се морао делити између наставника и ђака, што значи да би у нову средњу школу морале ући и нове методе рада. До сада, наши ђаци навикавани су да слушају предавања и да одговарају према ономе што упамте, па мало ко верује да би се што научило ако тога нема. Усудите ли се да оцените некога по општем утиску и по одговорима добивеним када учествује цео разред, одмах ћете изазвати негодовање и читаву буну. Из клупа се дижу незадовољници и протестују: „Откуд оцена, кад ме нисте прозвали да говорим?" За ђаке је, дакле, најглавније испитивање онога што се на предавању чуло, — ако се хтело чути; ако не, онда се научило код куће из уџбеника. Предавање — испитивање, то је постало само себи циљ, како за наставнике тако и за ђаке. Но стварно узев, то је само једно средство за учење, једна метода рада; а средства се мењају, јер се усавршују. Циљ, на против, може да се постигне или промаши. Усавршавања ту нема. Другим речима, методе су навике рада, и зато сметају, уместо да помажу, ако се окамене и урасту у школску праксу као коров у запарложену њиву. После овога, право је очекивати да се изложе нове методе рада које треба да замене старе. Но како је то питање и опсежно и важно, посветиће му се један посебан чланак, и тада ће се видети како наставне методе* исто као и наставно градиво, морају бити у складу са општом духовном оријентацијом времена у коме се живи. А видеће се још нешто: промена методе неминовно ће изазвати и другачији начин оцењивања успеха у школи. Против данашњих оцена су многи педагошки писци и наставници, и готово сви ђаци; а што се оне ипак тако упорно држе, објашњава се само духовном инерцијом, која је засад још у пуној снази. Отуда ми радије трпимо недостатке, него да разликујемо једно сасвим ново стање, и отуд се код нас много тога не може зато што нам се неће. С оценама је исто што и са методама рада: опет један очевидан пример како се подређена средства уздижу до сувереног циља. По уобичајеном схватању, резултат свега нашег рада са ђацима огледа се у знању које се констатује испитивањем и таксира извесном цифром. И наставницима и ђацима титрају пред очима само петице, четворке, тројке и двојке, и у њима гледају сав заједнички успех. Последица тога је нави-