Prosvetni glasnik

616

Просветни Гласник

лежавала тим именом, и да је, ако је било потребно говорити о хрвашској модерној, било излишно доиста проналазити сриспу модерну. То можда и не би било тако страшно, да нема горих ствари. Тако је Војислав Илић испао из нове, савремене српске књижевности. Он је проучаван у првој књизи Г. Прохаске, у групи са Милорадом Шапчанином и Чедомиљом Мијатовићем, под етикетом „академијске романтике", и тако је његов велики значај у нашој савременој књижевности потпуно пренебрегнут. Али је зато Владимир Јовановић узет као представник српске лирике у времену од 1880 до 1890 године! У групу реалистичнонатуралистичких приповедача увршћен је и Милан Милићевић, који се проучава заједно са Милованом Глишићем, Лазом Лазаревићем, Веселиновићем, Матавуљем, Сремцем. Међутим, Светолик Ранковић је потпуно изостављен. Светозар Марковић увршћен је као идејни представник тачно ограниченог времена од 1880 до 1890 године, и ако је он умро пет година пре почетка саме епохе, и ако, у опште узев, његов књижевни утицај не прелази границе седамдесетих година. Г. Прохаска је мању пажњу посветио српској књижевности но хрватској. То се донекле може разумети, па према томе и оправдати. Оно што се боље зна, са више се интереса и ради. Али, ипак, ради научног угледа који не сме да се наруши, једна извесна сразмера мора да се очува. Код Г. Прохаске те сразмере нема. Он је несразмерно више и пажње и простора поклонио хрватској књижевности. Ја овде не дискутујем проблем књижевних вредности наших двеју литература. Ја претпостављам да оне обе на теразијама теже подједнако, и зато не могу да допустим да се у књизи где се оне обе проучавају као „један организам у два органа", једној посвети преко 250 страна, док друга не испуњава ни пуну стотину. Како то изгледа у примени, видеће се најбоље на неколиким примерима. Појединим хрватским писцима петог и десетог реда, или чак некима који у опште и немају места у литератури, Г. Прохаска је дао три пута, четири пута, пет пута већег простора но понеким првокласним српским књижевницима, који су величине н.е само у српској, но у и свој југословенској књижевности. Тако је, на пример, песник Тугомир Алауповић проучаван на препуне две стране, док је Милану Ракићу дато једва нешто више од пола стране. Наш изврсни и топли Стеван Луковић помиње се свега у неколико редова, док се Керубину Шегвићу, као песнику, даје једна добра страна. Г. Прохаска говори о многим хрвашским муслиманским писцима, међу којима има имена данас непознатих, уверен сам, не само српској, но великим « делом и хрватској књижевној публици. Али зато не спомиње бар толико исто добре, ако не и боље, српске муслиманске песнике Османа Ђикића и Авду Карабеговића. Он стално говори о католичким, што ће рећи религиозним песницима хрватским, од којих највећи део немају никакве књижевне вредности, али не помиње, рецимо, Монаха Валеријана, који