Prosvetni glasnik

Бергсонова Филозофија

31

да просветли, разјасни, прошири и оснажи и учини самосвесним све оно што се данас налази као комплементарна снага нашег духа поред и ван разума. Не би се могла замислити интуиција онаква какву Бергсон чини једином могућношћу сазнања реалности, „кад би ми били само чисте интелигенције" и „да није остала, око наше концептуалне и логичне мисли једна неодређена маглина, изграђена од саме духовне супстанције, на чији се трошак формирала од маглине сјајна срж коју називамо интелигенција". Те снаге које, сем разума, ми имамо, ваља да се „интенсификују" и дасе „прошире у смислу самога живота." Тако би интуиција у филозофији постала „директна визија објекта". Говорећи о старој и новој науци, Бергсон, пошто је повукао разлику између обе у томе што је прва посматрала само главне моменте трајања, а друга ма који момент у времену, вели како је, паралелно новој науци, ваљало конституирати једну другу врсту сазнања која би задржавала оно што наука пропушта, задржати се на самом флуксу трајања, и онда „би се пренели једним напором симпатије у унутрашњост постојања", онда би „покушали ићи за током времена, тј. за самим током реалнога". Та друга врста сазнања, ако је могућа, била би практички некорисна, „али, ако би се успело са њоме, она би дефинитивним загрљајем обухватила саму реалност. Тада би, вели Бергсон, допунили сазнање, и, развијајући ту другу способност, отворили себи нове перспективе, видели би, у присуству истинитог трајања, да оно значи стварање. Тада би се отворио живот наше реалности пред нама и „тада би уочили, под новим аспектом, живот са којим се сусрећемо на површини наше планете, живот упућен истим смислом којим и живот универсума". Тада би владали интуицијом. И права улога филозофије, вели Бергсон у завршним ставовима Сттралачке Еволуције, јесте да види како се цео материални свет „разлучује у један прост ток, један континуитет течења, једно постојање" и да се сва „уложи у тај реални еволутивни покрет и да иде за њим све до његових садањих резултата". Уложити се може једино интуицијом, те је филозофија „коинциденција људске свести са живим принципом из кога и проистиче, једно стављање у контакт са стваралачким напором". Интуиција, као начин сазнања реалности, једини је прави и нефалсификовани начин сазнања „одиста реалнога", јер је то „одиста реално" један духовни стваралачки ток који реално траје и доноси и ствара ново. У такву реалност се може ући само интуитивним нутем. Метод је последица принципа, начин сазнања је последица материје сазнања. Ако се усвоји принцип, усваја се и метод; ако се прими материја сазнања, прима се и одговарајући начин сазнања. Али, без обзира на то хоће ли се примити такво схватање какво Бергсон заступа о суштини реалности, и може ли се оно примити и може ли му се, као метафизичкој конструкцији, наћи озбиљних и тешких замерака, овде, где није реч о интеграл-