Prosvetni glasnik

Молиеров Живот

71

ћутљив, удубљен у посматрање или сањарење, и тај велики шаљивац који је својим делима засмејавао толика поколења, био је увек тужан; али, пред крај живота, он је постао хипохондар и сасвим клонуо духом. „Док ми је живот био измешан подједнако од бола и радости — говорио је он у то доба — ја сам се сматрао за срећнога, али данас кад сам обрван мукама, не могући да рачунам ни на један тренутак задовољства или милине, ја видим да се треба оканути свега. Колико човек пати пре но што умре!" У таквим околностима, Молиер је написао свог Уображенога Болесника, своје завршно и смртоносно дело, једну од својих најбољих лакрдија, једну од највеселијих и најснажнијих, којој ћемо се малочас тако слатко смејати. Али гледалац који познаје Молиеров живот, — док се буде смејао комичном страху Арганову, бучном гневу Г. Пургона, или оном младом идиоту Томи Диафоарису, у коме сва бескрајна људска глупост пева једну триумфалну химну, — тај гледалац осетиће извесну меланхолију, меланхолију која није у самом комаду, али која се рађа у души кад помисли на ону потку моралних и физичких беда на којој је ово дело изаткано. То је, доиста, најчуднија лабудова песма коју је могао испевати један песник мучен патњом и смртно погођен. Једна комедија која се немилостиво подсмева болести и смрти, медицинској науци и њеним сваковрсним представницима, и у којој ни једна једина игра физиономије, ни једна једина прикривена реч не открива ни најмању нежност спрам болесника и његових мука. Ко би рекао да ту комедију, чији су принципи да здравље и болест зависе само од наше воље, није писао један срећан и здрав човек, а не човек за кога је живот био постао терет, и који је знао да је једном когом у гробу? То је, доиста, један диван пример способности коју је имао тај велики геније да употреби своје емоције, своје мисли и своје болове чак, да из њих као уметник извади праве елементе смеха и сатире. Прва представа се давала 10 фебруара 1673, пред многобројном и задовољном публиком. Молиер, и ако сам болесник, али, авај! нимало уображен, играо је насловну улогу; његова жена је била она безазлена и дирљива Ангелика која својим осмејком оквашеним сузама блажи претерану веселост комада. Пред четврту представу, он се осећао тако тешко да су га сви одвраћали да не игра; али је он одговорио — сви савремеиици не хвале узалуд доброту и племенитост његова срца, — да не жели да његови глумци и послуга изгубе своју дневну зараду, и отишао је у позориште. @н је играо своју улогу, може се рећи, са смрћу покрај себе, и кад се, у трећем чину, у својој наслоњачи, прави да је мртав, његови другови су имали злокобни утисак као да је доиста умро. Ипак, он је истрајао до краја, и, у завршној церемонији, кад је рекао своје последње јиго, препукла му је једна жила у грудима од кашља и лице је стало да му се грчи, али је он, да публика не би то