Prosvetni glasnik

Ћирило и Методије и Њихова Делатност

81

речи западнословенског карактера у Моравској, пошто језик народа увек утиче на књижевни језик који се на његовом терену развија. Сем тога, више таквих речи које су научници прошлог века сматрали као резултат непосредног утицаја латинског и старонемачког језика, односно као речи западнословенске боје, не смеју се више тако сматрати у наше доба. Понеке речи латинског порекла ушле су прво у грчки језик, па тек отуд су доспеле у језик Константина. Тако, на пример, латинске речи аИаге, гттза (литургија), ра§апиб, постоје и у грчком византијском — аХт&рм, ■р.кзса, лауауос. Реч попт?., за коју се мислило да је дошла у западнословенске језике из старонемачког, постоји и у грчкоме у форми лазгад. За реч оцктт* (сирће), која је заиста латинског порекла (асе!ит), мислили су да се могла јавити само код Чеха и Словенаца, али ова реч се употребљава још и данас у Скопској Црној Гори. Реч локвл постоји и у српском језику, реч отокт*. позната је у нашим западним крајевима, итд. На овај начин враћамо се оном мишљењу .које је исказао први оснивач наше науке, Добровски, да књижевни језик Ћирила и Методија јесте један од диалеката половине IX века околине Солуна, дакле један од диалеката југоисточног дела. Маћедоније. Разуме се да би било погрешно мислити да је такав био у оно доба и језик целе остале Маћедоније. Толико о питањима филолошке врсте која су везана за словенски превод Св. Писма. Сад можемо наставити нашу причу. Ћирило и Методије били су лепо дочекани у Моравској. Растислав им је дао ђаке да се спремају за свештенички позив. Четрдесет месеци, каже житије, — радила су Браћа на организацији словенске цркве у Моравској и на преводу богослужбених књига на словенски језик. Житије Константина (Ћирила), наиме, каже: к^кскоЈгк же ккск цркк^кккнтин чшгк пр^ложк нлоучи (т.ј. ђаке) часоколњ, кечЕркни, павечЕркг!нци и таин*ки слоужкк-к (XV гл.). Житије Методија прича да је он са Филозофом превео Псалтир, Јеванђеље са Апостолом и избране црквене службе. И овај податак се потврђује од стране тако зване италијанске легенде. Но међутим, било је потребно утврдити резултате трогодишњег рада званичним одобрењем створене организације моравске цркве. Немачко-латинско свештенство почело је већ нападати словенске књиге. Константин и Методије нису имали право да постављају свештенике: Константин (Ћирило) био је сам свештеник, а Методије био је само калуђер. Политичке прилике у Моравској толико су се промениле да није било могуће тражити званичне потврде у Цариграду. Сем тога морамо приметити да онда још није постојао расцеп између источне и западне цркве. Није дакле нимало чудновато што су се Браћа одлучила ићи у Рим. На својем путу у Рим Браћа пролазе кроз Панонију, у којој је владао онда кнез Коцел (Коцк,гк). Насеље је било, као што смо већ ПРОСВЕТПИ ГЛАСППК, I књ., 2 св., 1922 6