Prosvetni glasnik

88

Просветни Гласник

инстинкт симпатија, и интуиција је симпатија; само што инстинкт-симпатија која би могла свој објект распрострти шире и дубље и која би могла размишљати о себи самој, та би постала интуиција која би нам дала кључ животних операција. Исто онако како нас интелигенција уводи, развијена и разрађена, у материју. Од обе ове тенденције које су ориентиране у два супротна смисла — инстинкт према животу, а интелигенција према инертној материји — једна нам даје кључ физичких, спољашњих, операција, а друга би дала кључ за разумевање саме суштине и унутрашњости живота. Интуиција, која би нас одвела директно у тајанствену творницу живота и реалности, јесте инстинкт који би постао „незаинтересован, свестан самога себе, способан да размишља о свом објекту и да га неодређено проширује 1 '. Као пример да напор такве врсте није немогућан, Бергсон наводи есшетичку сиособност која постоји код човека поред нормалне перцепције. И уметник улази у језгро, срж, суштину свог објекта једном врстом симпатије, и једним интуитивним напором обара препреке које простор ставља између објекта и њега. Истина, вели Бергсон, „естетичка интуиција, у осталом као снољна перцепција, достиже и погађа само оно што је индивидуално". Али би се, ипак, могло схватити и једно „истраживање ориентирано у истом смислу у коме и уметност, а које би за објект узело живот у опште, онако исто као што физичка наука, идући до краја правцем који јој назначује спољна перцепција, продужује индивидуална факта у опште законе". Да је такав интуитивни напор могућан, Бергсон тврди указујући на примере: „Свако дело људско које садржи нешто од проналажења у себи, сваки вољни акт који садржи нешто слободног у себи, сваки покрет организма који манифестује спонтанеитет — доноси нешто ново на свет". То су све креације форама: и кад напрегнемо сву силу нашег активитета и створимо нешто што никада не би чист и прост скуп материала могао дати — и ту има елемената који су пре егзистирали и који ће надживети своју организацију. Који би састав механички познатих кривих линија могао бити еквивалентан једном потезу уметниковом? А сви потези уметникови скупа у његову делу, само су ново креирана форма. Животни елан, стваралачке и психичке активне природе, тече неодољивом снагом напред и ствара нове форме; у свом току он реално продуцира и додаје и реално новог, и код Бергсона се изводи чак и генеза неорганске материје из стваралачког духовног акта. Генеза та бива у времену, време је само својим реалним током, ако је реално трајање, проналазач и стваралац, време-творац: оно собом доноси реалну генезу свега што постоји и што ће постојати. Бергсон и овде наводи пример уметника који ствара, на пример, слику ; „извлачећи је из дубине своје душе, за тог уметника време није више споредна ствар". Време није за њега више интервал који он може мењати, скратити или продужити, а да му не промени садржину. Трајање уметникова рада чини